CRNOBERZIJANCI
V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ
NAPALA PLESAN , V deo
Da bi ugodio majčinoj brizi za moju intelektualnu
budučnost, otac se odlučio da poseti Arsenija, Baš-čelika porodice Njegovan. Vratio se znojav i razdražen:
— Ovakve torture nisu za
moje godine.
U pogledu Arsenijevog rđavog uticaja na mene nije, razume
se, ništa postigao, osim da ga starac nazove “zamlatom koja vetar tera kapom”.
— U prvom redu, jedva me
primio. Pitao je preko Katarine šta hoću. Kad sam kazao da ništa neću, došao
sam prosto da ga vidim, poručio mi je da je to koješta, da toga danas nema.
Pustio me je u sobu tek kad sam obećao da neču tražiti novac na zajam. Povrh
svega, dok sam se penjao stepeništem, nisam smeo da se držim za ogradu.
— Biće joj nešto fali. —
Rekao je deda.
—
Ne fali ogradi ništa. Fali njemu. Boji se, naime, da će brzo
dotrajati ako je svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, kaže, danas više ne nalazi.
— Nećeš valjda reći da je
bio neljubazan?
— Ne mogu kazati da se sa
mnom ponašao kao sa poreznikom, ako na to misliš, ali je za svakog imao po neku
lepu reč.
— Treba iz naftalina izvući
crno odelo — Zaključio je deda. — Taj mora da svodi račune s bogom.
— Za Katarinu je rekao da
se ponaša kao da se ne živi na tačkice, kao da igla još nije izmišljena, već se
svaka pocepana haljina odmah mora nositi u Zimsku pomoć. Za tatu je pitao pravi
li dugove i glupe primedbe. A za mene mlatim li se još sa Slovenima.
Kad sam
kazao da o njima pišem knjigu, predložio mi je da u njoj odgonetnem zašto
Sloveni, koji su na Balkanu već hiljadu i trista godina, još nisu uspeli da
podignu ni jedan čestit grad. Dobili smo, veli, engleskog poslanika pre
engleskog klozeta. Da je bilo obratno, poslanik nam ne bi ni trebao.
— Je li pitao za mene?
— Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja
Stefanija još uvek ne pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina
mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u
njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut.
— Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti
da istrune u logoru!
—
Ne znam. Ako se i
obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. “Svašta” rekao je “tek štogod i od tih
Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko
meseci. Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako
smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje.
Kad
neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili
kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost
neprijatelja.” A kad sam pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: “Taman
posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao!” Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle
Foucault.
— Bio bi red da ga dočeka i
neko od nas.
— To bi bilo dobro. — Rekao je otac. — Mogao bi
ti, tata.
— Vrlo rado ali me opet
steže moj kuk.
—
A ja za pakost imam sednicu Veća.
Kako bi bilo da ode Stefanija?
— Šta ću mu ja? Čoveku
treba neko za kofere.
—
Kakvi koferi! — Rekao
sam predosećajući opasnost. — Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija.
— Onda je ne
poznaješ. — Rekao je deda. — Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan
umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: “Malko
si poranio, ali si na dobrom tragu.” Ne brini, uostalom, i bez familije biće
zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije.
No comments:
Post a Comment