CRNOBERZIJANCI V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , V deo

Da bi ugodio majčinoj brizi za moju intelektualnu budučnost, otac se odlučio da poseti Arsenija, Baš-čelika porodice Njegovan. Vratio se znojav i razdražen:

—   Ovakve torture nisu za moje godine.

U pogledu Arsenijevog rđavog uticaja na mene nije, razume se, ništa postigao, osim da ga starac nazove “zamlatom koja vetar tera kapom”.

—    U prvom redu, jedva me primio. Pitao je preko Katarine šta hoću. Kad sam kazao da ništa neću, došao sam prosto da ga vidim, poručio mi je da je to koješta, da toga danas nema. Pustio me je u sobu tek kad sam obećao da neču tražiti novac na zajam. Povrh svega, dok sam se penjao stepeništem, nisam smeo da se držim za ogradu.

—   Biće joj nešto fali. — Rekao je deda.

—    Ne fali ogradi ništa. Fali njemu. Boji se, naime, da će brzo dotrajati ako je svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, kaže, danas više ne nalazi.

—    Nećeš valjda reći da je bio neljubazan?

—    Ne mogu kazati da se sa mnom ponašao kao sa poreznikom, ako na to misliš, ali je za svakog imao po neku lepu reč.

—   Treba iz naftalina izvući crno odelo — Zaključio je deda. — Taj mora da svodi račune s bogom.

—    Za Katarinu je rekao da se ponaša kao da se ne živi na tačkice, kao da igla još nije izmišljena, već se svaka pocepana haljina odmah mora nositi u Zimsku pomoć. Za tatu je pitao pravi li dugove i glupe primedbe. A za mene mlatim li se još sa Slovenima. 

Kad sam kazao da o njima pišem knjigu, predložio mi je da u njoj odgonetnem zašto Sloveni, koji su na Balkanu već hiljadu i trista godina, još nisu uspeli da podignu ni jedan čestit grad. Dobili smo, veli, engleskog poslanika pre engleskog klozeta. Da je bilo obratno, poslanik nam ne bi ni trebao.

—    Je li pitao za mene?

—    Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja Stefanija još uvek ne pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut.

—     Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti da istrune u logoru!

—    Ne znam. Ako se i obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. “Svašta” rekao je “tek štogod i od tih Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko meseci. Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje. 

Kad neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost neprijatelja.” A kad sam pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: “Taman posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao!” Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle Foucault.

—   Bio bi red da ga dočeka i neko od nas.

—    To bi bilo dobro. — Rekao je otac. — Mogao bi ti, tata.

—    Vrlo rado ali me opet steže moj kuk.

—     A ja za pakost imam sednicu Veća. Kako bi bilo da ode Stefanija?

—    Šta ću mu ja? Čoveku treba neko za kofere.

—      Kakvi koferi! — Rekao sam predosećajući opasnost. — Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija.

—    Onda je ne poznaješ. — Rekao je deda. — Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: “Malko si poranio, ali si na dobrom tragu.” Ne brini, uostalom, i bez familije biće zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije.