CRNOBERZIJANCI XXV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XXV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XXV deo

Da bih za Teodorove stavove upotrebio dokumenat, morao sam najpre ustanoviti do koje mere ideje Novog vremena korespondiraju sa ministrovim, ne gubeći iz vida da ih je on u Zlatnom Runu već nagovestio i, ako korespondiraju, da li je model korišćen u štampi pogodan za osoben način njegovog usmenog izražavanja. 

Na prvo pitanje dobio sam manje-više potvrdan odgovor. Simplifikovano uzev, bar u onome što je govorio, nije bilo velikih nepodudaranja sa Novim vremenom. (Ako se zna da je direktor lista bio njegov bliski rođak, sumišljenik, takođe Njegovan, to i nije čudno.) Na drugo pitanje, na prvi pogled, odgovor nije bio zadovoljavajući. 

Prelistavajući ispisane strane Zlatnog Runa, utvrdio sam da je njegov govorni manir, premda kao i kod svakog od nas u osnovi manir, ipak znatno spontaniji i prirodniji, fleksibilnijii i nešematičniji nego što će bezuslovno ispasti u „Crnoberzijancima“ ako ga gradim na pisanim člancima iz štampe. Kao i mnogi političari, razume se, bio je i Teodor sklon monolozima, poučnim besedama i izvesnim šemama vezanim za političke dogme. 

Ali je njegov govor u Zlatnom Runu retko zvučao kao da je čitan, kao da je formulisan davno pre nego što se izgovara. Šta se u međuvremenu, od praktično tek nekoliko godina, moglo dogoditi? Da li se moglo dogoditi nešto što bi izmenilo fakturu njegovog govornog manira? I da li je logično, gotovo nužno da se to dogodi?

Da li ga je izmenila vlast? On je nju imao i 1941, za vreme odvijanja radnje Zlatnog Runa. Da, ali ta vlast nije istovremeno i moć. Neograničena, apsolutna, o kojoj sanja. Ona, međutim, to nije ni 1944. Abortivna je to moć, zajažena ratom, nemačkom okupacijom, neodgovarajućim položajem u Vladi, neshvatanjem naroda. 

Godine 1942. se još i mogao nadati da je takvo stanje tranzitno i da će se posle konačne pobede Sila osovine, u koju nije sumnjao, sve opet u red dovesti. Godime 1944. u martu, takvo bi uverenje, ma šta javno propovedao, bilo neinteligentno. Vlast ga, dakle, nije mogla načiniti onakvim kakvim će se on Aleksandru u „Crnoberzijancima“ prikazati.

Najzad sam putem eliminacije došao do objašnjenja, koje mi se učinilo i prirodnijim i logičnim i čije sam dokaze nalazio u istoriji. Istrajno bavljenje istim idejama, operisanje istim argumentima, upotrebom uvek iste dijalektičke aparature, svaki dogmatičar stvara neku vrstu konstantnog govornog modela u koji je misao zatvorena kao u gvozdeni kalup. 

Simplifikacijom pogleda na svet vrši se automatska redukcija rečnika u onom smislu koji je Orwell nagovestio u romanu 1984. Generalisanjem se sve podređuje unapred datoj šemi. Misao postaje suva kao barut, a jezik robodski manoton, bezličan, dosadan, neprecizan. Čak i dobre ideje njime izražene postaju smešne i neubedljive.

Dok se kao desničar novog tipa tek formirao, Teodorove ideje su još uvek imale izvesnu unutrašnju slobodu akcije, prostor u kome su se mogle menjati ili prilagođavati. Naročito dok je bio u parlamentarnoj opoziciji. 

Vremenom, posredstvom raznih faktora, učešća u nedemokratsikoj vlasti, sazrevanja samosvesti, a naročito potpunim poistovećivanjem sa idejom, te duhovne slobode je nestalo. Pamet se jednostavno zaledila. Misli su iz tog frižidera izlazile kao kocke leda, aksiomatične po formi, dogmatske po sadržini.

Kada sam jednom našao ključ za tog novog Teodora — novog u odnosu na Zlatno Runo — građu za njegov govor za ručkom lako sam našao u nekoliko martovskih brojeva Novog vremena. (Članci: “Nedeljni osvrti” M. P., od 20, “Ratno slepilo”, potpisano sa Stari ralnik, od 21, “Hvala Bogu” B. Đ. N., od 24. i “Puške na gotovs” B. Đ. N. ponovo, od 24. marta 1944).