CRNOBERZIJANCI XXVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XXVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XXVII deo

Ostaje nam samo da analizu završimo jednim kuriozitetom. Reč je o proznom odlomku br. 52 (“Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?!”) Anegdota koju je o srpskom ovčaru i njegovom tragično istorijskom pitanju, postavljenom s vrha brda, ispričao T. Njegovan, vezana je u stvari za Dimitrija Ljotića. Istovetnost ideoloških pogleda dopustila mi je da je pripišem prvom. 

Njen izvor je u iscrpnom izveštaju s trećeg predavanja koje je Ljotić održao na Kolarčevom univerzitetu. (Novo vreme od 15. marta 1944, pod naslovom “Besmrtne zasluge generala Nedića za spas srpskog naroda”.)

*

Završimo jednom lamentacijom.

Ogromne su teškoće s kojima se suočava jugoslovenski pisac ako za svoj rad izabere neku istorijsku temu. O tome bi Dobrica Ćosić svakako mogao mnogo više da nam kaže.

Naša je istoraoigrafdja u divovskom zaostatku, čak ikada su u pitanju najznačajniji periodi srpske istorije.

Arhive su nesistematski sakupljane ili uništavane bombama i nebrigom. Što imamo, jedva je sređeno a nekmoli proučeno.[1]

Nedostaju kompleti štampe. Što se ima, nepotpuno je.

Naši ljudi nemaju običaj da vode prepisku, dnevnike, pišu uspomene i memoare — neuporedive izvore za proučavanje prošlosti.

Knjige koje nam služe za referencije nezadovoljavajuće su kako u pogledu akuratnosti tako i u pogledu ažurnosti. Čak i enciklopedije nemaju uz najvažnije pojmove bibliografiju, iz koje bi se čovek mogao obavestiti gde da o pojedinim temama traži iscrpnije informacije.

Naše su istorije zbog toga, u najmanju ruku, nepotpune. A pisac najčešće ostavljen sebi. Da bi uspeo, potrebno je da ima sreće, čini mi se poneikad, i više nego savesti.

A kad taj posao najzad obavi, i to kod nas, gde se još uvek drži da je književnost tajanstveni, magijski, maltene demonski proces, u kome iz piščeve glave izlaze ubave priče na polzu općinstvu, kao što je Palada Atina, gotova i ničemu ne dugujući iskočila iz Zevsove, kad, dakle, taj ropski posao drugih obavi na zadovoljstvo pametnih, autor još ni izdaleka nije bezbedan. 

Uvek može da se pojavi neki magarac i herostratski ga optuži za plagijat i “krađu tuđeg blaga”.

Prednost Palade Atine u ovom poređenju je očigledna. Ona se rodila s kopljem i štitom, neophodnim mudrosti ako želi da preživi.

---

[1] U izveštaju Anketnog odbora za pregled opštinskog rada Beogradske opštine od 1919. do 1926. piše: »Ovakvo stanje administracije po sebi je onemogućavalo da se opš. arhiva nalazi u dobrom stanju... Ona je krajnje zapuštena i nekontrolisana... Arhiva Opšt. Suda za prošle godine nalazi se nabacana i u neredu u podrumima opš. zgrade u količini od nekoliko vagona. U toj arhivi akta od pre rata su u potpunom haosu. Tako nesređena i odbačena, svakako da je ova arhiva raznošena i upropašćivana. Šta više, Anketni Odbor je utvrdio da je jedna od posleratnih Opš. Uprava prodala izvesnu količinu opš. arhive kao staru hartiju.” (Beogradska opština — „Prilike i stanje opš. poslova od 1919—1926.“ Štamparija „Dom“. Beograd 1927)