CRNOBERZIJANCI
XX deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XX deo
Osetljivost intelektualca je senzibilnost naročitog
kova. Ona može preživeti deukalionsku katastrofu, ali da je isprovocira i
najbeznačajnija iregularnost. Jedan jak duh aprilsko bombardovanje ne mora da
zbuni.
Ali nužda da se na trotoaru uklanja s puta “varvarima sa severa” može
potpuno da mu poremeti funkcije. Aleksandrov otac se bavio doseljavanjem
Slovena na Balkan. Sloveni su takode došli sa severa.
Mada je nominalno, a i po
osećanju, bio Srbin i patriot razumne frekvencije, kao istoričar nije jasno
video čime su oni zadužili ovaj ”.
Bio je na dobrom tragu da i tome
nade neki
bez kojeg je i najpompeznija istorija tek mucanje, besmislena gestikulacija
ludaka, kad su ga novi osvajači sa severa odgurali s puta po drugi put — prvom,
slovenskom prilikom, bio je još Romej — i naveli da posumnja u svrsishodnost
mešanja naroda.
Otac mu je bio biolog. U praksi — obožavatelj opnokrilskih
(Hymenopteroidnih) civilizacija, društvene organizacije Formicidaea i Apidaea,
kome su mravinjaci smeđih baštenskih mrava (Lasius niger) i košnice medonosnih
pitomih pčela (Apis mallifica),
u poređenju sa načinom života Njujorščana,
Parižana, pa i Beograđana, razume se, njih pogotovu, i uređenjem njihovih
gradova, bili remek-dela inteligencije i imaginacije.
Arogancija ispoljena u
saopštenju Kreiskommandature, nepoznata u uličnom prometu i najnesavršenijeg
mravinjaka, beše granična tačka njegove izdržljivosti. (“Zveri bar nisu
licemerne. Svoj put kroz prašumu krče ne zahtevajući od usputnih žrtava
razumevanje i saradnju.”)
Što se tiče Aleksandrove majke, gospođe Stefanije,
posle ugodnog utiska što je na nju ostavio novi stanar Krunske 33, Herr Oberst
Reinecke, prinuda da se njegovom posilnom Schitu na ulici sklanja s puta, pala
je teže od svake nacionalne katastrofe.
Nesreća je, naime, bila
Treći razlog za stavljanje dokumenata br. 1 u čelo
priče bio je tehnički. Dozvoljavao je da se u krokiju, u vidu reakcije na
Saopštenje Kreiskommandature, predstave glavne ličnosti hronike.
Moglo bi se pomisliti da je put do izbora bio lak čim
je definisan psihološki profil porodice i nađen dokument koji će ga najbrže
izazvati na ispoljavanje. Nije bilo tako.
Da bi veza bila logična, bilo je potrebno utvrditi
prethodno postoji li neki funkcionalni odnos između načina kretanja porodice
ulicama Beograda i Saopštenja Kreiskommandature. Da li je porodica nedužna u
pogledu Naredbe od koje će trpeti njen ponos i komoditet?
Da li su g. g.
Mihajlo i Danilo i gđa Stefanija pripadnici onih
Jer ako bi išli pravo na svakog Nemca s kojim se na trotoaru nađu, onda
bi njihovo “povlačenje iz okupacije” bilo besmisleno, a žalbe na Saopštenje,
koje su sami izazvali, neopravdane.
Podaei o tome nisu postojali. Morao sam se osloniti na
logiku. Građansku, razume se.
Da li je racionalno u po bela dana naoružane Nemce
obarati po ulicama?
Svakako da nije. Mnogi od njih nisu se ustručavali da
pucaju.
Šta odlikuje građanstvo kao stalež?
Sposobnost da se u svim prilikama ponaša racionalno,
što će reći, sebi na korist.
Da li su Aleksandrovi roditelji po definiciji građani,
poremećeni malko naukom i lepim veštinama, razume se, ali još uvek buržuji po
duhu i imovinskom cenzusu?
Jesu.
U tom slučaju nisu idioti da se izlažu uličnim
šikanama.
Moja istraživanja su,
uostalom, pokazala da građani Beograda, ako se pod njima podrazumevaju oni što
su plaćali porez na nekretninu, nisu bili povod nemačkom Saopštenju.
Bolje obučen svet je uvek nalazio načina da sa Nemcima izbegne
sudar. Bolje obučen svet nije Nemcima prečio put. (Nikom, uostalom, ako
je već do toga.)
Ako se otpišu oni koji su to činili iz nevaspitanja ili
pijanice, sudare sa Oružanom silom Trećeg Rajha imali su uglavnom gimnazijalci,
prethodnoj generalizaciji na štetu moram priznati — svih staleža i imovnih
stanja.
O tome između ostalih piše i pokojni Vojislav Nanović: “.. . Rešili smo
da igru, koju smo zvali ramenjačom, prenesemo i na ulične susrete s Nemcima.
Obično smo ulicom išli pravo na Nemca i u poslednjem se trenutku izmicali u
stranu, kao da mu se sklanjamo s puta, a onda bi usledio trzaj ramenom i Nemac
bi se obavezno zateturao . . .”[1]
[1] Prilog Vojislava Nanovića Zbomiku Grad borbe i
slobode — Beograd 1941—1944, izdanje »Kulture”, 1964.
No comments:
Post a Comment