O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak), TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU (nastavak),
S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je
jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka
superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada
mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe, i time, ne dobrovoljno, zašao
u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim.
Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije.
Hronično
mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja
širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja tako reći
odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao
davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori,
pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije,
razbijajući
neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale
verodostojnost našeg živog, aktivnog, promenljivog, koje su ih čuvale od umnog
parloga, iz koga se on tek bio izvukao, (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a
ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na
najprobranije načine moje vlastito
uverenje.
Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i
sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem. U jednom širem vidu,
nesumnjivo je tu reč o naročitom stanju svesti što sve konvertite sveta
snabdeva istim osobinama. O Morbus Pauli,
Pavlovoj bolesti ili Obraćeničkom
sindromu.
Većina obraćenika, svoje staro, odbačeno mišljenje, čak i kada nikome zla
nije nanelo, ne smatra tek zabludom, koja se ispravlja prihvatanjem drugog
mišljenja. Ono je za njih uvek i greh.
Greh kojeg treba okajavati, zbog kojeg valja ispaštati. Ispaštanje se, međutim,
ne izvodi samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se mučenjem drugih.
(U našem slučaju, naravno, to je tek duhovna
tortura, pokušaj da se ubedim u sopstvene ideje, koje on, odjednom, silom
konvertitstva, poznaje bolje nego ja, i spreman je za njih da žrtvuje više nego
ja. U drugim, naročito istorijskim slučajevima, pokajanja preobraćenika su nam
upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.)
Savle koji je proganjao hrišćane veći je Pavle od nekog Savla koji
hrišćane nije proganjao, nego prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo
tome što je na čelo ranih hrišćana došao konvertit apostol Pavle hrišćanstvo
ima da zahvali ne samo univerzalnost nego i militantnost svoje Crkve.
Jer preobraćenici se nikad ne upućuju periferiji nekog učenja, gde je
kakva takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek sasvim jasne, i gde je
ono u neposrednom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama
i neizvesnostima. Njih uvek privlači jedino njegovo tvrdo jezgro gde caruje
ortodoksija, a ni najmanja odstupanja od Simvola se ne tolerišu.
Konvertiti su
stoga uvek neumoljivi, dosledniji, beskompromisniji u ispovedanju ideje nego
oni što su do nje došli prirodnim izborom i svesni nesavršenosti svojih ideja,
oni kojima ta ideja ne služi kao terapija za tek preživljena razočarenja nekom
drugom. U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle
i – najnepodnošljivijem stanju.
A niko, razume se,
ne mari da vidi "golotinju oca svojega", da svoje ideje vidi u négligéu, da shvati kako ni one nisu
imune od izopačenja, uvek pripisivanih svim drugim nazorima.
Ako ova rigidnost
pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata i mog poznanika, jedna
druga osobina pripada samo njemu, odnosno odbačenoj ideji. Stare ideje su
napuštene, to je istina, i u tom pogledu njegovi stavovi ne ostavljaju nikakvu
sumnju, ali s njima je u "novi svet" preneta "logika
starog". Bilo bi to isto kao kada bi dizač tegova, pošto je promenio sport
i postao sprinter, na svoje trke nosio tegove.
Mišljenje se promenilo, ali ne i
njegov tropos, način. On nije sledio
preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut preneo ceo mehanizam starog, ceo logički instrumentarij. (Kod jednog od
najpoznatijih konvertita našeg vremena, koga sam lično poznavao, dijalektika mišljenja ostala je ista,
samo je promenila službu.)
Zatvorena ideologija
trajno ruinira sposobnost
višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila
sumnju, odrekla se sa njom i jednog oruđa za svoje razvijanje. Ali ima ona još
jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikog – sasvim isceljenog. I
nikad bez izvesne dispozicije za sebi slične zablude. Fanatizam se ne leči, on
samo menja idole.
Ko hronično nije
sumnjao u ono što veruje, i u isto vreme
dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jednu
"kulturu", u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj
istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je
verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od
njih.
Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom,
kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan
krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.
Ne dragi prijatelju
– pošto si na trenutak iz svog groba izašao među ljude, mogu ti to reći –
udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi
reč, ubediti u prednosti njene slobode.
Za ideje koje volim
potrebno je više od verovanja.
Potrebno je
razumevanje.
(Iz
neobjavljenih rukopisa, 1980)
No comments:
Post a Comment