GODINE KOJE SU
POJELI SKAKAVCI IV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
GODINE KOJE SU
POJELI SKAKAVCI IV deo IZLAZAK UNUTRA
(Jesen, 1953)
U otpusno-prijemnoj kancelariji Uprave uzimam svoju platu za pet godina,
jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75
para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno
radio, ja sam preplaćen. Zatim je nadamnom izvršen prilično nebrižljiv pretres
i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili poslati na adresu
koju sam dao.
(Neki od osetljivih, krišom vođeni Dnevnici iz Istražnog zatvora,
već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo
koristi. Oni za Novembar, Decembar 1948, i Januar 1949. pisani su istrgnutim
zupcem češlja na klozet-papiru najgore kakvoće, te su ličili na nečitke,
nemarno udarene vodene žigove. 6. Februara moja se tehnika obogatila.
Bio sam
pozvan da s potkrovlja Obilićevog venca siđem na sprat sa isledničkim
kancelarijama, gde sam imao potpisati produženje istrage za još tri meseca. I
ovog puta, naime, policija i ja smo se slagali da sa mnom još nije završeno.
Islednik je iznenada odazvan. Bio sam uveden u susednu malu prostoriju, čija je
namena bila neizvesna.
U njoj je stajao samo jedan sto, s lavorom ispod
prozora. U jednoj od praznih fioka stola našao sam komadić olovke, ne duži od
malog prsta. Sakrio sam je u pocepanu postavu kaputića. Ali je dugo nisam
upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je podmetnuta, kako bih pomoću nje pokušao da
dođem u kontakt s mojim drugovima, razmeštenim po potkrovlju zgrade.
Tog
meseca, Februara, Dnevnik nisam pisao ni zupcem za češalj. Produžio sam ga
olovkom tek u Martu, kad sam bio siguran da nisam žrtva trika nego korisnik
policijskog murdarluka.)
Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat.
Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li
siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao
krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju.
Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.
Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih
stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram
otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im
muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i
to se broji.
"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao.
Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."
"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."
"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."
Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve
preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To
je naliv pero sada moj raison d'être.
Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?
Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"Jebem ti naliv pero!" kaže on hladno.
"Ono je moje," kažem kao da se time definitivno stavljam na
stranu naliv pera.
"Jebem ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "Jebem ti tvoje
naliv pero!"
Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku
svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.
"Evo ti naliv pero! Jel' sad sve u redu?"
"Nije," kažem, "ovo nije moje."
Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim
oklopom koji se malko presijavao.
Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me.
Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takođe).
Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim
napolje (izlazim unutra).