Tuesday, March 31, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI IV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI IV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  IV deo IZLAZAK UNUTRA
(Jesen, 1953)
U otpusno-prijemnoj kancelariji Uprave uzimam svoju platu za pet godina, jedan mesec i tri dana. Po odbitku šest meseci istražnog zatvora, 2 dinara i 75 para na dan. S obzirom na to koliko sam stvarno radio, ja sam preplaćen. Zatim je nadamnom izvršen prilično nebrižljiv pretres i oduzeti su mi svi rukopisi, da bi mi, posle cenzure, bili poslati na adresu koju sam dao. 

(Neki od osetljivih, krišom vođeni Dnevnici iz Istražnog zatvora, već su našli svoj put napolje, premda ne verujem da ću od njih imati mnogo koristi. Oni za Novembar, Decembar 1948, i Januar 1949. pisani su istrgnutim zupcem češlja na klozet-papiru najgore kakvoće, te su ličili na nečitke, nemarno udarene vodene žigove. 6. Februara moja se tehnika obogatila. 

Bio sam pozvan da s potkrovlja Obilićevog venca siđem na sprat sa isledničkim kancelarijama, gde sam imao potpisati produženje istrage za još tri meseca. I ovog puta, naime, policija i ja smo se slagali da sa mnom još nije završeno. Islednik je iznenada odazvan. Bio sam uveden u susednu malu prostoriju, čija je namena bila neizvesna. 

U njoj je stajao samo jedan sto, s lavorom ispod prozora. U jednoj od praznih fioka stola našao sam komadić olovke, ne duži od malog prsta. Sakrio sam je u pocepanu postavu kaputića. Ali je dugo nisam upotrebljavao. Sumnjao sam da mi je podmetnuta, kako bih pomoću nje pokušao da dođem u kontakt s mojim drugovima, razmeštenim po potkrovlju zgrade. 

Tog meseca, Februara, Dnevnik nisam pisao ni zupcem za češalj. Produžio sam ga olovkom tek u Martu, kad sam bio siguran da nisam žrtva trika nego korisnik policijskog murdarluka.)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat. Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.

Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako. Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva. Ali je momentalna i to se broji.

"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."

"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."
"Nego kada?"

"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."

Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem odavde. To je naliv pero sada moj raison d'être. Šta mi vredi sloboda bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"Jebem ti naliv pero!" kaže on hladno.

"Ono je moje," kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
"Jebem ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "Jebem ti tvoje naliv pero!"
Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.

"Evo ti naliv pero! Jel' sad sve u redu?"
"Nije," kažem, "ovo nije moje."
Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim oklopom koji se malko presijavao. 

Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera, takođe).
Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim unutra).


Monday, March 30, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI III deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI III deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  III deo IZLAZAK UNUTRA
(Jesen, 1953)

29. Novembar je prošao. Vrata su se otvorila pomilovani su otišli. KPD je tog istog dana, kao da jedva čeka, zarastao u mrcvareću rutinu i vlažnu jesenju čamotinju. Idućeg Novembra ponovo će prenuti, i pošto pouzdane vesti, poput dobrih duhova, budu puštene iz zatvorskih kibli, još jednom otaljati svoj tradicionalni mesec uzbuđenja i nade.

Svi su se vratili svojim iluzijama, koje su zvali realnošću.
Ja sam se vratio svojim Njegovan-Turjaškim. Svojoj realnosti, svojoj iluziji.

Stajao sam u redu pred Ambulantom, kad je po mene došao Nadzornik. Znao sam, klervoajantno izuzet iz stvarnosti i njene logike, da sam pomilovan i munjeviti trenutak, kao ispaljeni grom koji još nije pogodio trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, pre nego što će me pozvati da spremim svoje stvari, bio je najlepši, najuzbudljiviji u celoj epizodi. Jedini – lep i čist momenat mog Izlaska.

Kad je kazao što je imao reći, lepote je nestalo. Ostala je činjenica da će me odmah pustiti i ona je izgledala očajno prazno, i tako će izgledati, bojim se, još dugo pošto budem izašao.
Izvesnost da se nešto dogodilo vulgarna je prema neizvesnosti da se to događa. Pretpostavka bogatija od fakta. Nada plodnija od sigurnosti. I mašta dublja od stvarnosti.

I najzad šta to znači "biti pušten"? Reklo bi se da je to očevidno. Da se čovek uvek pušta – napolje. Pušta se, međutim, i unutra. Za "puštanje napolje" i "puštanje unutra" jedan je termin. Ono napolje isto je tako hermetički zatvoreno kao i ovo unutra. Može se, dakle, izaći i unutra.

Šta znači "biti oslobođen"? Teško – slobodan. Možda oslobođen jednog uslova i stavljen u zavisnost drugog. Iz jednog sistema ropstva transportovan u drugi. Moje oslobođenje, dakle, nije samo izlazak unutra. Ono je još i prinudno. A po svemu i – lažno.

Ono će, razume se, biti ugodno. Dopuštaće izvesne mehaničke slobode u jednom širem mehaničkom krugu zavisnosti nego što je zatvor. Neću više morati da srećem ljude koje ne trpim, da slušam reči koje mrzim, da radim ono što ne volim. Možda neću trpeti i ljude "napolju" (u tom novom unutra), ali ću bar imati mogućnost da se negde sklonim. 

U sobi sa sto ljudi, čovek se nema gde skloniti, osim duboko u sebe, a tamo, opet, stvari su najčešće zamršene i stvarnog plandovanja nema. Reči koje mrzim neću morati da uzimam u obzir kao ovde, gde sve što je izgovoreno predstavlja suštinu života od koga zavisi. A da radim poslove koje ne volim svakako neću morati.

Da li neću?
Ove koje ovde ne volim, verovatno ne. Radiću one koje neću voleti tamo.
Moraću u obzir da uzimam neke druge reči koje mrzim.
Ljudi koje neću trpeti zameniće ljude koje sada ne trpim, i od njih se neće moći pobeći, pa svet bio ravan svojoj pravoj veličini ili sveden na dimenzije jedne robijaške ćelije.

Ništa se bitno neće promeniti.
Kao što se ništa bitno nije promenilo u noći između 6. i 7. Novembra 1948. godine.
Odlazim na sprat Druge zgrade, u bolesničku sobu. Pakujem se. A. V. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad više nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji. Obojici je to jasno. Nećemo uopšte biti prijatelji. Radovao se što odlazim i žalio što me gubi. Ali ono što nas je sada razdvajalo bilo je jače od svakog osećanja.

Ja sam već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je pre pola sata otišao u Ambulantu po svoj lek. Stranac sam. Stranac za sve u sobi. Stranac za Z. F., Šiptara iz Mitrovice, s kojim sam trenutno bio u "kolektivu", nekoj vrsti dobrovoljne "zajednice paketa", koja je moju majku istrajno nervirala ("Ja nemam nameru Šiptare hraniti doboš tortama!"), u toj pojedinosti, a ne u načelu, jer na moje zajednice sa V. R., obrazovanim i otmenim pravnikom i Đ. K., uglednim i umnim oficirom bivše jugoslovenske vojske, nije imala nikakvih primedbi. 

Stranac za M., koji se brinuo o meni dok sam bio bolestan, za L.-a, s koji sam igrao šah, za B.-a, kome sam pisao pisma kući, pokušavajući da njegovu porodicu prenem iz obamrlosti i ugodne nezavisnosti koju je njegovim zatvaranjem, očevidno, stekla, te nikakvim molbama i apelima nije htela da je izgubi. Stranac čak i za starog pedofila u ćošku, čija je skrotalna kila ličila na topovsku đulad. I ne samo stranac. Neman iz drugog sveta.

Treba što brže odmagliti odavde, mislim, treba im se što pre skinuti s očiju. Trpam stvari u kofer, ostavljajući im sve što žele. Ali, oni tako malo žele. Kao da od mene više ništa ne žele. Da su i moje stvari za njih postale neupotrebljive. Stvari bića drukčije prirode od njihove. Prestajem da ih delim. Ostavljam ih na slamarici. Kad odem posvađaće se oko njih. Ali onda te stvari više neće biti moje. Kao ni stvari mrtvih.


Friday, March 27, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  II deo (1948-1954)

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.
Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.
Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzschea.
"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumannova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumanna u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabetha, okreće note.
Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.
Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim.Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M., rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.
Sad imaju o mene.
Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.
"Zašto?"         
"Šta zašto?"
"Zašto sam uhapšen?"
"Ti to najbolje znaš."

Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga ... Sakriveni se tenk ne mora pokazati. Veruje se na reč ...

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste. Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vređa. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

"Mogu li da ponesem svoje cigarete?"
"Ponesi."
Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novaca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. novčanik, naliv pero, sat.
"To vam neće trebati," kaže mlađi.
"Šta će mi trebati?"

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? –ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.

Stvari ipak ostaju u mom džepu. Naliv pero sam dobio za osamnaesti rođen-dan, pre nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću sa njim pisati bolje domaće zadaće. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao. 

Bilo je zlatno, s crno-zelenim telom, marke Pelican. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali, pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.
"Potpišite nalog", kaže stariji i pruža omanji formular.

To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosuđa i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo koje je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.

Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.
"Idemo!"
Stupam u kuhinju, u bljesak.
Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.
Moj prijatelj (   ) zvao je mamu Marieom Antoinetteom[1], zbog sede kose na mladalačkoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?

Kroz hodnik, kao kroz tunel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pižame mu je prebačen kućni kaput. Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami i kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crnje. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.

Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije završen. sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.
Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.

Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.

Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.

Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja (   ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan.Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. 

Zavisi koga od njih, kaže. Ne znam koga hapse,   (   ), ili njegovog brata (   )? Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem. Idiodski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru. Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. 

Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor kojeg ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu. U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posađuju na drugu. 

Krećući se između dva agenta, njegov stariji brat (   ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero. Čudesno sabrana, majka, gospođa (   ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji.

 I da nisam od građe od koje se prave – ilegalci. Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo! Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad (   ) izvode pružam mu ruku i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije sa njim. Sam je.

Kao ja sada.
Kao i svi pre mene. Kao svi posle mene.

Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, prestoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala. Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio.Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.

Opraštam se od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja. Čini sve što je oduvek radila kad sam odlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila kojeg je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.

U predsoblju vise dva mamina ulja. "Predeo u suton" i "Brdski potok". Dva drobnjačka pejzaža viđena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.
Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.
Kao mrtva straža na grobu poslednjih preživelih uspomena.

Osećam lakat u rebrima.
Osećam - budućnost.
Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.
Samoća ...



[1] Marie Antoinette (1755 – 1793) je bila supruga kralja Louisa XVI. U početku ju je narod voleo zbog njene šarmantne ličnosti i izvanredne lepote. Ali kasnije usled neprestane propagande protivu nje da je promiskuitetna i da ima simpatija za neprijatelje Francuske počeli su da je zovu  „ona Austrijanka“. Na vrhuncu Francuske revolucije Louis XVI je bio svrgnut i cela porodica uhapšena. Devet meseci posle giljotiniranja kralja, njoj je bilo suđeno za izdaju i ona je takođe završila na isti način. (Prim. prir.)

Thursday, March 26, 2020

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU


GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


GODINE KOJE SU POJELI
SKAKAVCI  I deo

(1948-1954)

„I naknadiću vam godine koje
izjede skakavac,
velika vojska moja koju slah
na vas.“
(Prorok Joilo, 2-25)
KAD GOD SE VRATA OTVORE
POČINJE NOV ŽIVOT
(Jesen, 1948)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucindri pobedničkog proletarijata. 

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann[1].          
"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".
Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "Morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzscheova[2] Volja za moć iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.
Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema. 

(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.
Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.
Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi 0put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite".

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskuntinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.


[1] Robert Schumann (1810-1856) nemački kompozitor i kritičar. (Prim. prir.)
[2] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844 – 1900) Nemački filozof XIX veka i klasičar. Pisao je kritičke tekstove o religiji, moralu, savremenoj kulturi fiozofiji i nauci. Voleo je metafore, ironiju i aforizme. Glavna dela su mu Volja za moć, I tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, itd. (Prim. prir.)

Wednesday, March 25, 2020

RAZMIŠLJANJA U LIFTU, TAMO GDE LOZE PLAČU


RAZMIŠLJANJA U LIFTU, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


 „RAZMIŠLJANJA U LIFTU“ ILI DNEVNIK
KAO SLIKA ŽIVOTA KAKAV BI MOGAO DA BUDE


Koliko sam puta, silazeći liftom, posle neke izgubljene situacije, nalazio prave postupke, kojih se tokom nje nisam setio, koliko  puta u liftu imao argumente, koji su mi, kad su mi trebali, jadno nedostajali ... Dnevnik je, zapravo, jedan beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svome dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo ...
(Dnevnik, 1982)

Dnevnik sam počeo pisati još u osnovnoj školi, u Kninu. Sećam se plavih linija, koje su, poput vojničkog kordona, dovedenog za odmazdu slobodnom mišljenju, držale moja krupna, teturajuća slova u zaptu smera prema masovnoj grobnici večnosti.

Inicijativa za vođenje Dnevnika poticala je od majke. "To će ti popraviti taj grozan rukopis," rekla je, a ja sam joj verovao.

(Drugi, podjednako odvratan način za unapređenje rukopisa, bila je nemačka gotica. Ne sporim da njena slova poseduju čistu, oštru lepotu bajoneta, i da, za razliku od meke, efeminizirane, gotovo bih rekao evnuške mediteranske latinice, pogotovu od šljampave i slavenski neuredne ćirilice, privikavaju čoveka na uzdržavanje, samodisciplinu, strpljivost i pokornost. Nipošto. 

Nalazim, međutim, da bi ona pravu primenu našla tek po zatvorima. Kao sofisticirana zamena čupanju vune i ostalim pedagoškim besmislicama. Nju mi je, kasnije, na Cetinju, u privatnim kondicijama, predavao suplent Nilović. Bio je to mršav, temperamentan, nervozan mladi čovek, koji je neumereno pušio i grizao nokte. 

Onda sam mislio da je njegova uznemirenost posledica mog bednog napredovanja u jeziku Goethea i Schillera. Docnije, posle rata, saznao sam da je bio komunista. Srećan sam što je njegovo nezadovoljstvo imalo dublje razloge od moje lenjosti. Bio je dobar čovek. Čak mi se čini da je i nemački znao.)

Ubrzo sam, intuicijom progonjenog, otkrio da pisanje Dnevnika nema za cilj, ne bar jedini, unapređenje mog rukopisa. Ono je isto tako dobro moglo poslužiti za nešto što se eufemistički zove "praćenjem dečijeg razvoja", a što je, mereno iskustvom – špijuniranje.

Ono počiva na sumnjivoj pretpostavci da je čovek bar sa sobom iskren, zanemarujući ili ne poznajući neobičan fenomen udvajanja piščeve ličnosti, koji tu iskrenost jednostavno ne dopušta. 

Čim sednete da pišete Dnevnik, ako ste dobar posmatrač, primetićete da, do maločas jasne ideje, stanja, uspomene postaju neodređene, maglovite, da se iskustva, o kojima ste tečno mislili, uspevali ih formulisati sve do najtananijih nijansi, najednom rasplinjuju, a da im te njihove prirodne oblike ni spontanu suštinu više nikad ne nalazite. 

Vaše se autentično biće povlači pred belinom hartije, dozvoljavajući da na njemu, kao na upijaču, ostane tek njegova mutna, nečitka senka.
Ako znate da će Dnevnik biti čitan, udvajanje postaje svesno. Nastupa proces racionalizacije, koji čini da u Ispovestima ne prepoznajete pisca, iako ste zamišljali da vam dvadesetogodišnje druženje na to daje pravo.

Čim sam došao do toga da bi neko mogao saznati iz mog Dnevnika šta radim ili mislim, postao je on automatski ono što više, više ili manje, po prirodi stvari, mora da bude: slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste. Iz njega su smotreno iščezli svi poroci, nemari, nebrige i neodgovornosti. U njemu su se sve obaveze uredno izvršavale, o ljudima lepo mislilo, gnjavaže postajale "baš tako zanimljive", škola živa želja, "u koju jedva čekam da se posle letovanja vratim". 

Černijeve vežbe za klavir, vežbane su – majka ih je, uostalom, i sama, sedeći u susednoj sobi, čula – ali je pojedinost da se ponavljala jedna već davno izvežbana skala, a u međuvremenu čitao Drakula, položen preko nota, zanemarena. Buran život odvijao se mimo Dnevnika, Istina je slobodno tekla oko njega. Za papir su ostale nevine laži. Iz ove perspektive izgleda da ga je pisao idiot. (Kao što će iz neke druge, sutra, izgledati ov što sad beležim.)

Čim sam ga počeo sakrivati, Dnevnik je živnuo. Ukoliko sam, naravno, uspevao savladati stid pred samim sobom i nesavladiv strah da će biti pronađen, pojavu dihotomije što me je gurala u prijatnu anonimnost, a mog boljeg dvojnika puštala da se umesto mene ispoveda. 

Smelije misli bile su tu više da zaprepaste, da se osvete nečijoj indiskreciji, nego što sam ih ja stvarno kao svoje osećao. Neke mi izgledaju tačne, meni podobne, ali ko može garantovati da sam ih ja zaista mislio. Ko sme odbaciti mogućnost da sam se već tada počeo baviti književnošću.

Zatim su došle mladićke godine, u kojima sam se svesno vratio maniru "prividnog dnevnika". On je imao ulogu "Belog slona", švercovanog sata, ostavljenog da se nađe i nesmetan prolazak kroz carinu omogući "heroinu". Na žalost "švajcarski sat" nije otkriven, ali se našao "heroin".

Delovi Dnevnika pisani su u istražnom zatvoru beogradske UDBE na Oblićevom vencu zupcem češlja na klozet-papiru. Mora da su zanimljivi. Njihova savršena nečitkost, međutim, sahranjuje tu mogućnost među puke pretpostavke. Čovek bi radi dešifrovanja morao Dnevnik odneti u naročitu ustanovu. Ali u tom slučaju, čemu maltretiranje s češljevima i klozet-papirom?

Bilo je godina koje su, sudeći po oskudnosti beležaka, pojeli skakavci proroka Joila.
I onih, u kojima kao da nisam ni živeo, samo pisao Dnevnik. Mašinom, bez proreda, na hartiji formata đačke sveske, bojenoj plavo, zeleno, narandžasto.

Po dolasku u Englesku, većinu nisam ni raspakovao. Pretpostavljam, sa istih razloga s kojih nisam raspoložen da među koricama porodičnih albuma tražim takozvano "srećno detinjstvo", fotografskom alhemijom uhvaćeno u mnogobrojnim telesnim prividima, ali, bez pomoćne memorije, ni u jednoj bitnoj pojedinosti.

Ono što sam pregledao drži se i sada. S jednom primedbom. Tako je mogao misliti ili postupati bilo koji od mojih junaka, ali da sam tako mislio ili postupao baš ja, zato, sem rukopisa, nužnog, uostalom, u oba slučaja, dokaza nema. Nema nikakvog graničnog kamenja između književnosti i mog života.

Strane i strane ispunjene su komentarima mađarske bune od 1956, Češkog proleća i arapsko-izraelskih ratova. Bio sam vrlo, vrlo angažovan, ne kažem, ali mi to nije smetalo da te redove ispisujem, ispijajući konjak i slušajući omiljene koncerte Bacha, Beethovena i Wagnera. 

Teši me da Franz Kafka, od koga saznajem da je 27. jula 1914, uoči Svetskog rata, u vrtu "Askanske gostionice", pojeo pirinač a la Trautmannsdorf, i pokušao, posmatran od nekog vinopije, da preseče malu nezrelu breskvu, a zatim desetak puta prelistao Fliegende Blätter, ostajući i dalje van istorije, te da je sutradan, u prvim časovima tog rata, dok su Austrijanci monitorima bombardovali Beograd, pomno promatrao četiri para, što su, pri svetlosti lampi i uz gramofon, izvodili složene figure lansa. 

(Beleška od 2. avgusta 1914. glasi: "Nemačka objavila rat Rusiji. Posle podne plivao.") Ne bi me ni najmanje začudilo ako bih pod nekim zagubljenim datumom svog Dnevnika naišao na belešku: "Proradio vulkan Krakatau. Sto hiljada mrtvih. Dvesta hiljada bez krova. Ipak zadovoljan. Pronašao sam svog dobrog Nemca i ludog Srbina".

To me navodi na misao da bi s Dnevnikom trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onom mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.


Tuesday, March 24, 2020

DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU


DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


DNEVNICI, TAMO GDE LOZE PLAČU


„Dnevnik je beskonačan monolog u
liftu života koji se spušta prema
svom dnu ... Postupci o kojima on
sanja, i reči što ih on nalazi,
ne mogu koristiti tamo gde
odlazimo ...“
(Dnevnik, 1982)


UVODNA BELEŠKA

Dnevnik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat, (kao da je taj Dnevnik sav moj život, i da sam van njega mrtav), ekperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.

Od 1948. do danas, godine 1982, vodim ga s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na događaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. Razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi, (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumenta za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakodnevnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik porencijalnog ili aktivnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.

Iz Dnevnika tog perioda (1948-1982) učinjen je ovaj izbor.

S početka se nisam mislio truditi da izabranim izvodima razvijem i dovršim započete teme, zaista, uostalom, ni prostora nije bilo, niti da obrazujem bilo kakve zaokružene celine iz svog života. Nisam odoleo iskušenju da ga, naročitom selekcijom, formiram kao priču koja nešto znači, a da li će se ona shvatiti kao tragedija ili farsa, zavisi od Dnevnika koji tek treba da budu napisani, od života koji me do kraja mog kruga čeka.

Pa ipak, sada kad je sve preda mnom, verujem da ništa umesniji izbor ne bih učinio i da sam se prepustio slučaju: da sam ga otvarao zatvorenih očiju, i iz njega birao epizode koje mi naturi ovakva lutrija.
Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivrečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više, takav?

Hronologija je očuvana, ali su datumi uglavnomsvedeni na godine. Niz tačkica zamenjuje izostavljene delove Dnevnika. Znak (  ) znači da je izostavljeno neko ime. Inicijali su stvarni. Izvodi iz korespondencije štampani su uz odobrenje osoba sa kojima je ona vođena. (Osim kad su u pitanju zvanična akta.) Autorizacija za citiranje ili parafraziranje javnih dela nije tražena.

Šta još reći?
Ako sam ovim Dnevnikom ikome naneo nepravdu ičinio sam je bona fide, ičinio sam je ne kao čovek koji pamti da bi mrzeo očo mrzi da bi pamtio. Nego kao pisac kome je posao da piše, a pisanje način da – ne zaboravlja.


Monday, March 23, 2020

UTVARA NOVOG BEOGRADA, TAMO GDE LOZE PLAČU


UTVARA NOVOG BEOGRADA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić


I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(Dnevnik, 1979)         

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja. 

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprodstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje. 

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine. 

Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.
Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...  

Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem... 

Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."
(Dnevnik, 1979)

Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet padalo bile su pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje kalemegdanskih fortifikacija.
Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre koje je zapalila pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.

Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak janičarske Age, s plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine 1521.
Video sam rušenje Đurđevog[1] kastela i preživele ostatke Velike seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku tatarskih akindžija, ukrcavaju u austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde bi Njegovani da su oduvek.

Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime Uvek nepobedivog sultana Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim Adamskim kolenom, Knjazu Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova: Beograda, Smedereva, Šapca i Kladova.

Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s austrijanskih monitora i padaju oko dorćolske divanane Simeona Grka.
A na Kalemegdan sam došao da se setim - sebe! ...

Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K. L.-a, čije sam osobine u Hodočašću Arsenija Njegovana koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca Martinovića. Gospodinu K. L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i većini ljudi koje sam u poslednje vreme sreo.) 

Bez naročitog uvoda – ukoliko se uvodom, zanemarujući da imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi sinovi – a najžešćim ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne svinjarije koje su dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam sa njim, ali pravde radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili uspešan trgovac. Zar baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"

Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su odlike vremena u kome živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da su one inspirisale moje neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti nesporazum između moje autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta godine 1979. s Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i među bedeme opet doveo Turke i Austrijance. 

Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je g. Martinović iz Hodočašća paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli, idemo u iskrenosti do kraja. 

Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od takozvane stvarnosti kojoj služi.

Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti, svog prava na život, da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako brutalno eliminiše sve što sam uistini ja? Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?

I da li je pravedno da se na većini prostora moje prošlosti zatiče sada samo hladno truplo moje književnosti?

"Bilo je lepih dana u mom životu, dana nad kojima su plakale loze.
Ja ih se ne sećam. Sećam se samo naslova".



[1] Đurađ Branković Smederevac, srpski despot (1377-1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Ceo svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima,vladao je od 1427-1456. Đurađ je postao srpski despot 1427. Izgubivši Beograd, on je podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac) (Prim. prir.)