ČULO ZA PROFIT,TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA
Preda mnom je sedeo čudesna
uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo
jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo
dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela.
Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u
njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih.
Uzrok je, u
stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko
koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih
prirodna ljudska samoživost ne pati. Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja
sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene
bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji.
I to ne više u stanju
neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim
interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.
Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge
našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao
magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog
pronalaska ...
(Dnevnik, 1967)
Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo
izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža. S
izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema
među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne
bi umeo da barata.
Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno
onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove
raskošne zube imala i domaća kokoška.
Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju
neizbežnosti ovakvog razvoja. Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati
vlasništvo manjine. Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka
druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu
osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.
Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i
slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela
i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života,
kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.
Trgovačko oko nije više privilegija trgovačkog staleža, niti građanstva
koje ono oličava. Svačije oko se naučilo da ne gubi vid na glupostima, već da
se zadržava samo na nečemu što donosi profit. Moć percepcije, došavši u potpunu
funkcionalnu zavisnost od onoga što se percipira, dostigla je, očigledno, sve
limite neorganskog razvitka. Dalje usavršavanje zacelo će biti moguće jedino nastankom
nekog organa specijalizovanog za profit. Nekog čula za „interesnu orijentaciju“.
Mogu da pretpostavim kakav bi on izgledao u takozvanom svetu kapitala.
Imao bi neupadljiv oblik izraštaja, kožne kesice u predelu ušne kosti, nešto
nalik rudimentarnim zaušcima. Bio bi spojen sa slušnim kanalom i tananom
membranom zaštićen od cerumena koji bi mogao da mu ometa ispravno
funkcionisanje i izaziva pogrešne, nekoristoljubive društvene operacije.
Radio
bi na principu ekonomskog radara, s dopuštenim odstupanjem manjim od pare,
odnosno stotog dela monetarne jedinice uzete na osnovu obračuna osetljivosti.
Takav bi mi organ u susretu s vama automatski
saopštavao vašu kursnu vrednost, vaš
robni položaj na tržištu izražen u gotovom novcu i, što je presudno, vaš značaj
po mene i moje poslovne interese,
koji bi po prirodi stvari obuhvatali i sve lične.
Organ bi, razume se, bio
spojen s okom, i ukoliko bi vaša vrednost za mene bila nikakva, nedostojna
ulaganja i jednog pogleda, ja vas, dragi prijatelju, ne bih ni video. Ne stoga
što to ne bih želeo. Jednostavno ne bih bio kadar. Vaša nekorisnost za mene
prosto bi vas izbrisala iz mog vidnog polja, kao što brisači uklanjaju vodenu
prljavštinu s automobilskog stakla.
To bi, doduše, otežavalo kretanje ulicom i
izazivalo sudare, ili bi zauzvrat garantovalo savršeno funkcionisanje ljudske
sebičnosti, oslobođene danas jedino na nepouzdane lične procene.
Što se tiče drugih društvenih poredaka nisam načisto. To je stvar
prirodnog razvoja odlučujućih organa za održavanje.
Sasvim sam, međutim, siguran da bi, da je u Nemačkoj od 1933. Do 1945. Postojao,
jedan organ sličan protivavionskoj sireni, koji bi vas pravovremeno upozoravao
na pripadnike Stranke i agente SD, bar za početak bio od prilične pomoći.
No comments:
Post a Comment