GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI I deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

GODINE KOJE SU POJELI

SKAKAVCI  I deo

(1948-1954)

„I naknadiću vam godine koje

izjede skakavac,

velika vojska moja koju slah

na vas.“

(Prorok Joilo, 2-25)

KAD GOD SE VRATA OTVORE

POČINJE NOV ŽIVOT

(Jesen, 1948)

Vrata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima. To je najviši izraz revolucionarnog šika iz Sedamnaeste, žirado šeširi i polucindri pobedničkog proletarijata. 

S početka, međutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim anđele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.

Između njih, u daljini, u ambulantnoj belini emajliranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim olovnim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom. Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posuđe se cedi u lavabo.

S radija se tiho, čisto čuje Schumann[1].          

"Du bist meine Ruhe" – "Ti si moj mir".

Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutiju "Morave", šibicu i zelenkaste korice knjige. Nietzscheova[2] Volja za moć iz Kosmosove biblioteke Karijatide.

Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.

Vrata se zatvaraju. Majčino lice nestaje.

Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čuđenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izdubio u sopstvenoj imaginaciji. Sem u imaginaciji, međutim, skrovišta nema. 

(Znam, naime, da je ovo hapšenje. Đ. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Đ. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)

Da li je ovo što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.

Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.

Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i sabrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)

Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.

Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dođu, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi 0put događa. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.

"Uhapšeni ste u im naroda. Ustanite".

Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskuntinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.

---

[1] Robert Schumann (1810-1856) nemački kompozitor i kritičar. (Prim. prir.)

[2] Friedrich Wilhelm Nietzsche (1844 – 1900) Nemački filozof XIX veka i klasičar. Pisao je kritičke tekstove o religiji, moralu, savremenoj kulturi fiozofiji i nauci. Voleo je metafore, ironiju i aforizme. Glavna dela su mu Volja za moć, I tako je govorio Zaratustra, Ecce Homo, itd. (Prim. prir.)