GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  II deo (1948-1954)

Mlađi mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smeđim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probuđen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.

Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.

Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi biti i ime nekog Maga. Albertus Magnus, Cagliostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.

Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Nietzschea.

"Ha!" kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. "Izvinite. Soba je tako mala".

Sa radija se čuje Schumannova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom "razbistravanju uma u krizama", ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Schumanna u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elisabetha, okreće note.

Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.

Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.

Obučen sam. Neko kuca na vrata. Majčina ruka pruža debeli pulover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim.Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.

Posle hapšenja Đ. M., rešio sam da spremim nekoliko tradicionolanih stvari za verovatan slučaj da dođu i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.

Ako ih nemaju, imaju Đ. M.

Sad imaju o mene.

Dokazi će doći sami po sebi.

Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.

"Zašto?"         

"Šta zašto?"

"Zašto sam uhapšen?"

"Ti to najbolje znaš."

Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga ... Sakriveni se tenk ne mora pokazati. Veruje se na reč ...

Nazuvam cipele. Pokušavam da kontrolišem prste. Kad zagospodarim levom rukom, desna drhti. Kad desnu smirim, leva zatreperi. Niko me ne požuruje. Učtiviji su nego što sam očekivao. To me vređa. Nemaju prava da budu drukčiji nego što sam ih zamišljao. Bol u nozi, odumirući, teši me. Po svoj prilici – i nisu.

"Mogu li da ponesem svoje cigarete?"

"Ponesi."

Na radiju su novčanik, sat, naliv pero. U novčaniku nema novaca, naliv pero je prazno, sat stoji. (Pretpostavljam da je prošlo jedan posle pola noći. Nemačka stanica koju sam slušao emitovala je klasičnu muziku do dva.)

Prvi put koristim savet knjiga i samovlasno proširujem odobrenje da ponesem cigarete i šibicu. Trpam u džep sve svoje stvari. novčanik, naliv pero, sat.

"To vam neće trebati," kaže mlađi.

"Šta će mi trebati?"

Ne dobijam odgovor. Izgleda da mi ništa neće trebati. Ništa osim – memorije. To je trebalo agent da kaže. Šta će mi trebati? –ja da pitam. Memorija – agent da odgovori. Dijalog bi tada bio pravi. Definitivan.

Stvari ipak ostaju u mom džepu. Naliv pero sam dobio za osamnaesti rođen-dan, pre nekoliko meseci pre Velike mature. Računalo se da ću sa njim pisati bolje domaće zadaće. (Ja sam pisao sasvim pristojne proglase.) Ugled Treće muške gimnazije nije od njega mnogo profitirao. 

Bilo je zlatno, s crno-zelenim telom, marke Pelican. Ali u njemu nikad nije bilo mastila. Uvek sam pisao olovkom. Ili kucao na mašini. Ali, pero sam nosio. Delovalo je intelektualno. Nisam nosio naočare, a s nečim je čovek morao demonstrirati da misli.

"Potpišite nalog", kaže stariji i pruža omanji formular.

To je nalog za moje hapšenje. Ima već jedan potpis. Moj simvolizuje džinovski napredak pravosuđa i svesti o nepovredivosti ličnosti. Habeas corpus – Imam telo! Telo koje je nepovredivo bez mog pristanka. Niko, naime, ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri. Društvo i ja smo, dakle, saglasni u pogledu mog slučaja. Oboje smo za moje hapšenje.

Nalog liči na revers. Poput robe predajem se na upotrebu drugom vlasniku. Odričem se vlastite slobode. Hapsim, zapravo, sam sebe. Nemam više telo.

"Idemo!"

Stupam u kuhinju, u bljesak.

Jesam li dobro video majku? Jesam li zapamtio sve što će mi biti potrebno? Još vrlo dugo, verovatno.

Moj prijatelj (   ) zvao je mamu Marieom Antoinetteom[1], zbog sede kose na mladalačkoj glavi i izvesne prestrašenosti s kojom je otvarala vrata kuće. Da li su i njega uhapsili?

Kroz hodnik, kao kroz tunel u polusenama, vidim oca. Pognute glave sedi na klavirskoj stolici. Preko pižame mu je prebačen kućni kaput. Kraj njega stoji prvi sused iz zgrade. I on je u pidžami i kućnom kaputu. Sa strane je treći agent. On, najzad, deluje kako valja. Crnje. Vilica mu je četvrtasta i zamrljana bradom koja se nikad ne može izbrijati. Kožni kaput mu je raskopčan.

Prizor deluje nestvarno. Ali mi saopštava da, po svoj prilici, pretres još nije završen. sused je svedok koji će mu prisustvovati kao nepristrasno, neutralno lice.

Sused se tako i drži. Savršeno nepristrasno i neutralno. Kao da je tokom sna prebačen na drugu planetu. I da ništa od svega ovde ne razume, niti prepoznaje. Naročito – mene.

Ne pruža mi ruku. Gleda u neke mutne daljine, tamo iza crnih prozora. Ne verujem da to čini namerno. Neugodno mu je. Oseća se kao saučesnik ovog hapšenja. Kao njegov instrumentalni deo. Znam da već prilično dugo namerava u inostranstvo, ali da ima teškoća sa pasošem. Verujem da će već sutra na njemu krampati s obnovljenom snagom.

Kroz glavu mi sablasno prolazi skorašnji prizor.

Odlazim u neimarsku ulicu Stojana Protića da posetim intimnog prijatelja (   ), studenta medicine. Gvozdenu kapiju mi otvara čovek u kožnom kaputu. Savršeno je sličan mom čoveku u kožnom kaputu. Proizvod je iste trikotaže. Bezličan poput mašine. Tek – funkcionalan.Shvatam nepriliku. Pokušavam ga ubediti da stvar nije hitna. Prijatelja mogu videti i sutra. 

Zavisi koga od njih, kaže. Ne znam koga hapse,   (   ), ili njegovog brata (   )? Od toga zavisi i ko mi je prijatelj, koga posećujem. Idiodski je imati prijatelja koga hapse. Jedva nešto manje biti prijatelj nekome čiji je brat u zatvoru. Zbunjen sam. Najradije bih rekao – nijednog. Najradije bih kazao da sam pogrešio kućni broj. Unutrašnja izdaja bila je munjevita, i nekorisna. 

Ulazeći, pokušavam da je sakrijem iza činjenice da i ja imam svoju tajnu, da je prizor kojeg ću zateći možda predujam nekog u kome ću ja igrati glavnu ulogu. U dnevnoj sobi koja gleda kroz staklena vrata na popločano dvorište pod venjkom, moj stvarni drug sedi na jednoj stolici. Mene posađuju na drugu. 

Krećući se između dva agenta, njegov stariji brat (   ), student arhitekture, pakuje svoje stvari. Svoj novčanik, svoj sat, svoje naliv pero. Čudesno sabrana, majka, gospođa (   ), pita može li poneti pribor za brijanje. Ne može, odgovara agent. Ustajem sa stolice. Zašto? Zašto ne bi mogao? Kakav je to način? I uopšte! Svestan sam da u tom času, praveći od sebe magarca, iskupljujem kukavičluk na kapiji.

 I da nisam od građe od koje se prave – ilegalci. Isuviše sam zainteresovan za moralnu stranu stvari. Na to kako ću izgledati u vlastitim očima. U očima agenta koji me je uveo, jasno mi je, izgledam kao – kreten. Gleda me sa simpatijama, čini mi se, kao da kaže – Sedi, budalo! Sedam. Dovraga sa žiletima. Dovraga sa moralom. Ali, kad (   ) izvode pružam mu ruku i njegovu čvrsto stežem. S njim sam. Varam se. Kako se samo varam! Niko više nije sa njim. Sam je.

Kao ja sada.

Kao i svi pre mene. Kao svi posle mene.

Otac ustaje. Beo je. Pružamo jedan drugom ruku. To je izmirenje. Poslednja godina bila je mučna za obojicu. Bio sam nesnosan. Nervozan, zabrinut, netrpeljiv. Sad, kad je, izgleda, sve gotovo, opet sam miran. Još nema pravog olakšanja, prestoji još puno neizvesnosti, ali ona najdublja je nestala. Nemam vremena da mu to kažem. A ni potrebe nema. Sve je on to noćas shvatio.Uvek smo se dobro razumevali. Čak i kada je drugima izgledalo da za to više nismo sposobni.

Opraštam se od majke. (Ujak je negde van kuće.) Ona ne plače. Zahvalan sam joj. Ali, to se moglo i očekivati. Ona je jaka. Uvek je bila. Jaka i racionalna. Gura mi u džep par čistih maramica. Čisti mi okovratnik od dlaka poslednjeg šišanja. Čini sve što je oduvek radila kad sam odlazio iz kuće. Najzad mi dodaje i mantil, prepravljen od službenog očevog mantila kojeg je nosio sa pohodnom uniformom sreskog načelnika, još godine 1936.

U predsoblju vise dva mamina ulja. "Predeo u suton" i "Brdski potok". Dva drobnjačka pejzaža viđena prestravljenim očima jedne Panonke. Tu su još od mog najranijeg detinjstva.

Kao dve nežne uspomene na dane koji se više nikad neće vratiti.

Kao mrtva straža na grobu poslednjih preživelih uspomena.

Osećam lakat u rebrima.

Osećam - budućnost.

Vrata prošlosti za mnom se zatvaraju.

Samoća ...

---

[1] Marie Antoinette (1755 – 1793) je bila supruga kralja Louisa XVI. U početku ju je narod voleo zbog njene šarmantne ličnosti i izvanredne lepote. Ali kasnije usled neprestane propagande protivu nje da je promiskuitetna i da ima simpatija za neprijatelje Francuske počeli su da je zovu  „ona Austrijanka“. Na vrhuncu Francuske revolucije Louis XVI je bio svrgnut i cela porodica uhapšena. Devet meseci posle giljotiniranja kralja, njoj je bilo suđeno za izdaju i ona je takođe završila na isti način. (Prim. prir.)