UTVARA NOVOG
BEOGRADA, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
I NAJZAD JEDNA UTVARA NOVOG BEOGRADA
"Ako čovek privremeno, za
ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je
da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj
teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."
(Dnevnik, 1979)
Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog
čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da
je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da
bi se saznalo koliko malo njegov
vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.
Lečite
zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske
službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu
budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi
uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove
tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.
Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za
razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u
"punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u
kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne
funkcioniše uopšte, i suprodstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta,
imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana
prespavali.
Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za
rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se
poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska
vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi
nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne
podnosite bližnje.
Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i
katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom
samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već
samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za
taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije
sedeti na mestu na kome se najviše gine.
Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač –
blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život
prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve
ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da
vaš vozač nema sitno, takođe.
Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju
reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su
neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita
mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.
Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su
osetile krv.
Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom
nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje
najdublje nesreće.
"Proveo sam jedno sunčano
martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi
dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao
pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako
su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu
teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom
novih kuća, novih automobila i novih ljudi...
Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na
mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa.
Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde;
govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s
drugim ciljem...
Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo
mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to
zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s
kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to
Severozapad? Koja Evropa? ..."
(Dnevnik, 1979)
Sve što mi je tada, uprkos svemu trudu, na pamet padalo bile su
pojedinosti iz dugotrajne i zamršene povesti izgradnje kalemegdanskih
fortifikacija.
Video sam pod bregom, dole na Savi, Jazonove vatre koje je zapalila
pesnička imaginacija Apolonija Rođanina.
Video sam zalazeće sunce kroz crveno-žuti alajbarjak janičarske Age, s
plamenim mačem po sredini, poboden ovde 28. avgusta godine 1521.
Video sam rušenje Đurđevog[1]
kastela i preživele ostatke Velike seobe Srba, kako se godine 1690, na domaku
tatarskih akindžija, ukrcavaju u austrijske šajke i odlaze na Zapad, tamo gde
bi Njegovani da su oduvek.
Stajao sam na prostoru, na kome su, godine 1867. u ime Uvek nepobedivog sultana
Abdul Asiza, a pred konzularnom Evropom i domaćim Adamskim kolenom, Knjazu
Mihajlu Obrenoviću, predati ključevi srpskih gradova: Beograda, Smedereva,
Šapca i Kladova.
Slušao sam kako me, 1915. preleću đulad s austrijanskih monitora i padaju
oko dorćolske divanane Simeona Grka.
A na Kalemegdan sam došao da se setim - sebe! ...
Spuštajući se Čuburskom ulicom sreo sam gospodina K. L.-a, čije sam
osobine u Hodočašću Arsenija Njegovana
koristio za lik paralizovanog žitarskog veletrgovca Martinovića. Gospodinu K.
L.-u nisu tog dana sve ovce bile na broju. (Kao i većini ljudi koje sam u
poslednje vreme sreo.)
Bez naročitog uvoda – ukoliko se uvodom, zanemarujući da
imam ćerku, ne proglasi njegovo pitanje: kako su mi sinovi – a najžešćim
ogorčenjem mi je izneo sve administrativno-kolegijalne svinjarije koje su
dovele do njegove mizerne profesorske penzije. Saosećao sam sa njim, ali pravde
radi nisam odoleo a da ga ne zapitam: "Nekad ste bili uspešan trgovac. Zar
baš ništa niste uspeli ostaviti na stranu?"
Ravnodušnost, rasejanost, autocentričnost opšte su odlike vremena u kome
živimo. I ma koliko bile odvratne, ja bih bio srećan da su one inspirisale moje
neumesno pitanje. Ali nisu. Proizveo ga je onaj isti nesporazum između moje
autentične i moje književne stvarnosti, koji je marta godine 1979. s
Kalemegdana iselio moje miroljubive socijalističke sugrađane i među bedeme opet
doveo Turke i Austrijance.
Gospodin K. L. nikada za mene neće biti profesor, ma
šta on o sebi mislio. On će uvek biti samo žitarski trgovac, vrlo nesrećne
sudbine, prema kojoj je imati malu profesorsku penziju – čisti ćar. Fakat da je
g. Martinović iz Hodočašća
paralizovan, a da g. K. L. bodro hoda, sejući svoje razočarenje gde stigne i
kome može, ne dovodi moju istinu u sumnju. Jer, ako smo već dovde dospeli,
idemo u iskrenosti do kraja.
Neka viša, književna pravednost, paralisaće možda
i g. K. L.-a. To je, naime, najmanje što umetnost može da zahteva i očekuje od
takozvane stvarnosti kojoj služi.
Pa ipak, pitam se iz urođenog srca svoje sebičnosti, svog prava na život,
da li je pravedno da istorija, i to ona koja me se, u krajnjoj liniji, lično ne tiče, tako suvereno, tako
brutalno eliminiše sve što sam uistini ja?
Da li je pravedno da uspomena na jednog pametnog i dobrog čoveka, iščezne samo
stoga što je imala nesreću da podari život jednom uspelom špekulantu?
I da li je pravedno da se na većini prostora moje prošlosti zatiče sada
samo hladno truplo moje književnosti?
"Bilo je lepih dana u mom
životu, dana nad kojima su plakale loze.
Ja ih se ne sećam. Sećam se samo
naslova".
[1] Đurađ Branković Smederevac, srpski
despot (1377-1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Ceo
svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima,vladao
je od 1427-1456. Đurađ je postao srpski despot 1427. Izgubivši Beograd, on je
podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac)
(Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment