MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI V deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Od čega krpim tu novu stvarnost, bez sumnje neki nov privid, ne znam. Pošto drugom sirovinom ne raspolažem, verovatno od sačuvanih parčića stare, a možda i snova. Ali znam da su moja jedina sredstva u tom građenju, tako sličnom vaskrsavanju iz mrtvih – mitovi, arhistvarnosti sveta. (Razaranje se tako, bar u mom duhu, javlja kao građenje, destrukcija kao kreacija.)

Mitovi mi omogućuju da, uprkos svemu, svet shvaim kao celinu, i da ga od vlastitih otpadaka, po sećanju, koje me ne veže za razoreni, već seže duboko iza njega, ponovo sastavim u celinu koja se javlja kao književni opus.

U svojim osnovnim direkcijama svet se nije toliko izmenio – niti na postojećim premisama to ikada može – da u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama ili dilemama ne bi mogla nazreti jedna Uzor-Istorija, važeća i za nas. 

Svet pukih činjenica je, bez sumnje, nešto drukčiji, ali su ostale mitske konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da na duhovna, moralna i fizička iskušenja ikonoboraca i ikonofila, ljudi Reformacije i Protivreformacije, Komunista i Antikomunista, da na spirituelne i egzistencijalne probleme humaniteta davnina gledamo kao da nisu naši.

To razume se, ne znači da se jedno doba bolje može objasniti nekim drugim nego samim sobom. Jer, svako od njih ima, pored zajedničke, i svoju ekskluzivnu stvarnost. Kako je prva tema filosofije, književnosti, ako je dobra, ostaje samo ova druga. Ali, i ona sama doslovno ekskluzivna. Voda, ta krv naše planete, koja teče ispod različitih predela stvarnosti i kroz sve nas – ista je. 

Ako naša imaginacija do nje dopre, ekskluzivna stvarnost jednog vremena spojiće se sa opštom, i delo će dosegnuti univerzalnost, onu Uzur-Istoriju za kojom naše reči od Homera naovamo tragaju.

A razorena stvarnost svoju celinu i njeni prividi svoje pravo lice.

Ono će nas užasnuti, ali nemamo prava da se žalimo.

Jer lice sveta, takvo kakvo jeste, sami smo napravili.

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IV deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Drugim rečima, ja nikad ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaknjučci takvih razmišljanja – harmonični, nadam se, čak i u svojim protivurečnostima – moji su romani i moje drame. A svako razmišljanje je razorno i svako razmišljanje mora do smrti stići. 

Tada destrukcija kao druga priroda umetnosti pokazuje – i to jedino u susretu sa smrću – svoju prvu konstruktivnu, lekovitu prirodu. Jer se tada književno razmišljanje – kao i svako antropološko – iskazuje kao napor da se smrt savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, opiranjem ili preinačenjem. 

Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to, i razumevanje, i mirenje, i revolt, i odbacivanje, i opiranje, i preinačenje. Samo nikad – zaboravljanje.

Kako na mom rukopisu stoji nevidljivo upozorenje: „Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna“, očevidno je da ja književnost, pa u širen snislu, i svu umetnost, smatram veštačkom tvorevinom, još jednim prividom u sistemu privida u kome smo bez nade zatočeni. 

Očevidno je, takođe, da me njena urođena artificijelnost odbija, (i da je to, uzgred, razlog s koga ne trpim ni one drame koje volim da gledam, pogotovu one koje pišem, mrzeći ih).

S druge strane, najžešći sam zagovornik te artificijelnosti kao njene prvorodne i suverene prirode. Paradoks je tek prividan. Jer trudeći se da je učinim još veštačkijom, da je, bilo refleksijom, bilo oneobičavanjem, što presudnije razdvojim od stvarnosti, zamišljam, u stvari, da je tim putem dovedem do neke nove, paradoksaln, i od prirode nezavisne –  prirodnosti. 

(Ako imate nevolju koje se ne možete otarasiti, najbolje je od nje napraviti vrlinu.) Pošto sam ubeđen da stvarnost jednog književnog dela nismo kadri približiti onoj „stvarnoj“ stvarnosti, nastojim da joj obezbedim drugi, samostalni realitet, vampirski opstanak, u kome će se ona, doduše, hraniti krvlju opšte stvarnosti, ali njen život neće živeti. 

(Inače bi stvarnost valjalo uzvisiti do umetnosti, a to je pošlo za rukom jedino rimskoj dekadansi i nekojim od velikih zločinaca potonjih vekova. Pre nego što ih je banalizovala masovnost, ubistva su po rimskim arenama umela kadkad dostići uzvišenost grčke drame, kojoj se naši genocidi i naši mizerni građanski zločini nikad neće približiti.)

Stvarnost je u takvom književnom delu po poreklu izvedena, ali, sazrela u vlastitoj veštačkoj formi, purifikovana od stvarnosne sirovine, ona je u suštini paralelna, a ne podudarna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. 

Ona na povod podseća – kao što potomak može na pretka ličiti – ali ga ne imitira, ne odražava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela ekskluzivno se odnosi na njegovu sopstvenu stvarnost, a ne, osim krajnje posredno, na neku „zajedničku“, ako takva uopte postoji.

Stoga svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju samostalnu teoriju koja ga objašnjava, ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke opšte teorije delo otvarati, znači ili kalauz slomiti, ili delo razbiti. (Ni ovde se stvarnost ne ponavlja. U njoj se kalauz češće lomi od vrata. U književnosti se lome uglavnom dela, a teorije produžuju da žive.)

Čak i da sam voljan, ja stvarnost ne mogu drukčije doživljavati nego kao Roršahovu mrlju, koja je samo meni jasna na način na koji mi je jasna, i koja je, po sebi se razume, sasvim drukčiji od njene jasnoće za sve druge ljude. (Tu su uzroci nesporazuma između pisca, njegovih čitalaca i njegovih kritičara, ta mračna činjenica da živimo u različitim oblicima istog sveta.) 

Taj se urođeni odnos ne može menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada može jedino više ne pisati.

S druge strane, nikakve mi teorije i doktrine, filosofske, naučne, ideološke i socijalpolitičke ne mogu pomoći da tu stvarnot dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvo mogu bolje izraziti.

Nemoćan pred stvarnošću, ja sam u njoj i sam.

Pošto sam je razorio, da bih i dalje živeo, moram je ponovo od nečega skrpiti.

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Usuđijem se, dakle, reći da je za mene pisanje: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje saznatog. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost pa i njena forma.

Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koji mi se predstavljaju u dvojakom vidu: kao građa, iz koje uzimam teme, „fakta“, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema, „fakat“, povod. 

Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. Objektivnost i moje pisanje svede na – lični iskaz jedne subjektivne istine.

Kako je, međutim, u praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Značenja ni Forme mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu uticaja nemam na tumačenja koji zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – te, znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim paralelnim i spontanim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je ranije rečeno o načinu pisanja koji određuje i moje mišljenje o napisanom. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njim, jedva sam u književnim teorijama šta drugo našao. 

Što se prakse tiče, ponekad mi se čini da ona reprodukuje naše vlastite ambivalencije, kao i mnogobrojne opšte protivurečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, egzistencije i esencije – ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko je i delo ispelije, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Nije reč da gost domaćinu dedli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove valja shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi a ne literaturi kao takvoj.

Ma kakva da je stvarnost, ja se njome nikad ne bavim. Bavum se svojim odnosom prema nečemu što zamišljam da je stvarnost. Za mene je, dakle, stvarnost ono što sam kadar u njoj i iza nje, (ako se ona uzme kao privid), da vidim ili osetim, a zatim da kodiranim jezikom književnosti to na naročit način izrazim. I taj naročit način, ništa drugo, moja je književnost, koju samo on razlikuje od svih drugih.

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI II deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI II deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

I. RAZARANJE PROFESIJE (nastavak)

(MITA O PISCU)

Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način na koji pišem određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

            U teorijskim komentarima književne prakse krije se, naučnom metodologijom inspirisan, pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije, (a inteligencija mu je tek manje više spretni posrednik), da se baš ne kaže u mutnim, vradžbinskim prostorijama Crne magije; 

pokušaj Razuma da se umetnost iz zone bez-mernog nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu sa-merljivog, spoznatljivog, nužnog, gde se, kao svaki fabrikat, može procenjvati, standardizovati, pa – zašto ne? – i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta robe ili ideja koje se zamišljaju kao opšte.

Kad ispituju “tehnološke procese” stvaranja, kad ulaze u “književnu politiku” (ono što književnost nije, a njome se bavi), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja, jednog dela književne doktrine su simulacija racionalnih, strogo kontrolisanih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali – i tu je nevolja – s materijalom ustrojenim na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimnog naučnog interesa. 

(Kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće, hteli rešiti hemijskim formulama, kada bismo zlato hteli dobiti samo od elemenata, a bez pomoći one magijske lozinke koja ga ume stvoriti i bez ijednog od njih.)

Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putam ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa egzistencijom neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne smemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino uz pomoć njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme sa književniošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. 

Stvarnosti, kojom se ta književnost navodno bavi. Ona se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisca orema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

Jedina oblast literature koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme u, s njom u vezi, književne tehnologije. Forma je deo prirode rukopisa. Ako je uspela, javlja se sama od sebe, kao jedino moguća izlučevina unutrašnjeg života književne sadržine. Ako je slaba, vidi se kao – forma. U umetnosti forma je sve. Ona je, zapravo, ta književnost o kojoj govorimo. 

Pisac svoju literarnu formu, formu svakog svog dela ponaosob, nalazi isključivo pisanjem, nipošto proučavanjem tuđih razmišljanja na temu „najbolje forme“. Mnogo se može naučiti iz svake dobre knjige, ali ničemu iz – dobre knjige o dobroj knjizi. Možemo, dajkle, razgovarati o tome kako je Kralj Edip, sa stajališta forme, napisan, ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu – kako ih valja pisati.

Pisac, takođe, naročitio ako je zaludan, može govoriti o svom književnom troposu, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda, ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

Tek uz prethodne ograde usuđujem se reći šta su za mene književnost i stvarnost, i kakav odnos vidim među njima, te kakav ja odnos imam i prema njima i prema njihovom međusobnom uticaju.

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI I deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI I deo

                     Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

                                                                                    “Što je tako daleko i tako

                                                                                    duboko, ko će naći?”

                                                                                    (Propovednik, 7, 24)

I. RAZARANJE PROFESIJE

(MITA O PISCU)[1]

Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna, već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste – to je po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se, međutim, bave i dželati, ali to ne znači da su humanisti, niti da moraju obožavati ono što vešaju.

            Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su po sili svog polifonog poziva primorani da u knjigama zastupaju i sasvim oprečne, među njima i one mrske, i, da se u njih uživljavaju, do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom.

            Da bi ostala moćna, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve istine razume, nijedne nema.

Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi.

            Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.

            Pa ni meni kad vam kažem da mi ne verujete, da ne verujete meni, samo mojim knjigama.

            Jer, nemam poverenja u književne generalizacije, (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu treba gledati i na ove moje.

---

[1] Kada mi je predloženo da za ova ova Odabrana dela, sumiram svoja shvatanja književnosti i stvarnosti, kojom se ona – tako se misli – bavi, mogao sam to učiniti na dva načina: napisati šta o tome sada mislim, ili šta sam, od Vremena čuda do Zlatnog runa V za poslednjih dvadesetak godina mislio. Činilo mi se i razložnijim i korisnijim i poštenijim da iznesem ono što je, kao misaona i moralna podloga, kao neka spontana prolegomena, fundiralo moje već napisane knjige, nego da se bavim novim idejama, što će možda inspirisati neke od budućih, idejama koje, jer su nove a često i nesaglasne sa starim, neće u Odabranim delima naći svoje valjane dokaze i ilustracije. Hronološko citiranje izvoda iz mojih intervjua, u kojima su ta mišljenja većinom sadržana, formalno bi bilo regularnije, ali bi celina trpela i izlišna ponavljanja bila bi neminovna. Odlučio sam se za kolaž, koji će tematski, a ne hronološki, bez obzira, dakle, na izvore i njihove datume, demonstrirati moja shvatanja književnosti i stvarnosti, kao i odnosa među njima, iz svakog intervjua uzimajući samo ono što pomaže da slika o meni kao piscu, a možda i kao čoveku, bude jasnija. Od ovog izbora iz izjava, učinjenih u razna vremena, raznim povodima, a u raznim prilikama, ne treba očekivati koherentnost, (mada se nadam da do izvesne mere i nje ima), a naročito definitivnost. Ne obavezujem se, naime, da će i kroz drugih dvadeset godina – na koje, uostalom i ne razunam – moj duhovni portret biti isti. Ovde je on – siv. Očekujem da će idući biti – crn. A samo Bog zna hoće li ikada najposle biti i – beo. (Ekstrakti su uzeti iz sledećih intervjua: 1. „Pobjeda“, 6. 10. 1968, „Književnošću se svet ne gradi, već razlaže i ispituje“; 2. „Student“ 1969, „Pisci nisu u sukobu sa idealima jednog društva nego sa njegovom stvarnošću“; 3. „Student“ 24. 11. 1970, „Svako društvo mereno sopstvenim idealima je nedovršeno“; 4. „Indeks“ 17. 3. 1971, „Voštani model sveta“; 5. „Književna reč“ 10. 1. 1979. „Forma se nalazi pisanjem“; 6. „Intervju“, br. 62, 14. 10. 1980; 7. „Književna kritika“, br. 6, 1983, „I đavo se ponekad oklizne ...“; 9. „Start“, br. 401, 2. 6. 1984, „Pekićev roman o Londonu“)

MASKE NAŠE NASUŠNE, TAMO GDE LOZE PLAČU

MASKE NAŠE NASUŠNE, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

MASKE NAŠE NASUŠNE

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi ...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Schliemann[1] 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske. I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Isprekidan ali vidljiv evolutivan put vodi od erotične pantomime tetreba do derviškog transa ili budističkog Gi-Ga-Kua, od razuzdanog plesa delfina do rituala maskiranih pratilaca boga Ko-Va-Vea iz plemena Elema (Nova Gvineja), ali i od smrtonosnih parenja Bogomoljki do sado-mazohističkih orgija pod obrazinama ljudi kojima je monotonija polnog akta postala nepodnošljiva ...

Maska, igra i borba za opstanak oduvek su išli ruku pod ruku. Ljudi su se najpre maskirali za bogove, zatim za ljude, ali je opstanak, preživljavanje uvek bio primaran cilj. Isti kod zoološke i građanske mimikrije. 

Razlozi koji, kroz generacije, dovode guštera Kameleona do sposobnosti da promenom boje uzme lik okoline, usavršivši i napad i odbranu, upravljaju i našim prilagođavanjima, našim maskiranjima. (Jer, najčešće, prilagođavanje čoveka je njegovo maskiranje – u nešto drugo.) ...

Noga primata majmuna eonima se pretvara u Engelsovu[2] "oslobođenu ruku", ali nas to, uprkos Engelsu, ne čini ljudima. Ne čini rad majmuna čovekom. Čak ni ako je inteligentan, kao što je naš – ponekad. Inteligencija instinkta, bar u zoni opstanka vrste, nadmaša inteligenciju svesti. 

Mravi su izrazito kolektivističko društvo, u kome je život svake jedinke tek funkcija potrebe cele mravlje kolonije. Gde je suverenost zajednice tako harmonično i efikasno sprovedena kao u košnicama pčela? ...

Maska je ono što od nas čini ljude. Kakve, to je sasvim drugo pitanje ...

---

[1] Heinrich Schliemann (1822 – 1890) nemački poslovni čovek i arheolog. Smatrao je da su događaji pomenuti u delima Homera realni. Bio je glavni istraživač Troje, kao i mekenskih nalazišta. Njegov uspeh stvorio je materijalnu bazu idejama da ideje u Homerovoj Ilijadi i Virgilijevoj Eneidi  reflektuju stvarne istorijske događaje. (Prim. prir.)

[2] Friedrich Engels (1820 - 1895) je bio njemački sociolog, filozof i revolucionar poznat kao bliski suradnik Karla Marxa i jedan od su-osnivača filzofskog pravca i ideologije zvane marksizam. (Prim. prir.)

DRŽANJE U ŠKRIPCU, TAMO GDE LOZE PLAČU

DRŽANJE U ŠKRIPCU, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DRŽANJE U ŠKRIPCU POMOĆU NAKLONOSTI

                Prijateljstvo ima dvostruki radijus. Prvi je određen našim davanjem, drugi primanjem. Prvi odmerava naš altruizam, drugi – egoizam. Nijedno ne može živeti samo od "ulaza" ili "izlaza" ... Smisao svakog prijateljstva neprestano se menja, ali, najčešće, ono traje samo dok ga ima. Prekida se čak kad smisla još ima; nastavlja kad ga već odavno nema ... 

Priroda prijateljstva određena je pre njegovim poreklom, nego njegovim tokom. Znam za neka – uključujući i moja – koja su ekskluzivno poreklom i održavana ... Prijateljstva ne žive od razumevanja nego od tolerancije. 

Ona, koja se na razumevanje oslanjaju, nisu naročito trajna. Niko se ne može razumeti sasvim i sve vreme; češće, druge shvatamo delimično i retko; najčešće ljude uopšte ne shvatamo. Moramo se, dakle, navići, da ih tolerišemo i kad ih ne razumemo. Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo.

Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo ... Prijateljstvo je, ponekad, držanje u škripcu pomoću naklonosti. Ja i (   ), na primer, držimo jedan drugog u škripcu na taj način što se uzajamno ophodimo kao dobri prijatelji. Naše je prijateljstvo tek rafinirani oblik uzajamne antipatije. A ova, verovatno, aktivan nivo pasivnog straha što ga jedan od drugog osećamo. ...

DEVETSTO SEDAMNAESTA, TAMO GDE LOZE PLAČU

DEVETSTO SEDAMNAESTA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DEVETSTO SEDAMNAESTA

Sređujući papire, otac pronalazi tri svoja pisma iz godine 1917. Dva su originalna naslovljena na strica Dimitrija. Treće je kopija pisma upućenog „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“.

Pisma stricu su na kockastoj hartiji velikog formata. Mastiljava olovka još je zadržala ljubičastu svežinu. Kopija pisma Upravi nečitkija je i mestimično zamrljana. Rukopis očev nije se izmenio. Ispisan je, lep, pa i kitnjast ponegde, premda pri kraju gubi oštrinu.

Po datumima se vidi da je prvo pismo, kao i ono za Cesarsko-kraljevsku Upravu, pisano pre odlaska u Komite, a ono drugo već iz šume.

(Izvod iz prvog pisma) “ … pošto u ovom slučaju, kada nemam ni oca ni majke, ti zastupaš moje pokojne roditelje, to sam našao za potrebno da ti napišem ovo nekoliko redaka, pređe svega moleći te, kao oca, da mi oprostiš ako sam, po tvom mišljenju, na krivom putu … Videći kako nam se narod u Austriji uništava, u meni se prema njoj razvila silna mržnja nego što je bila prema Turcima 

… Još većeg maha uzela je ona, kada su počeli internirati ljude, naročito kada su mi, kao “političkog krivca” internirali jednog brata, starog 16 godina … Posmatrajući sve ovo, u meni se javila misao da bi najbolje bilo s puškom odbeći u goru i odatle se braniti … 

Glavni uzrok koji me je u tome do sada omeo bio je bolest moje majke, pa pošto sam njoj dužniji no ikome, morao sam žrtvovati svoje namjere da je spasim: u protivnom pak, kao što je bilo, da je sahranim. A u tome da u goru odem sama me je podsticala … Molim te da priloženo pismo predaš Kot. Kom. Kot. Šavnik …”

(Izvod iz drugog pisma) “… pa pošto je danas malo onih koje ništa ne veže, jer svakog manje više veže familija, imanje i drugo što šta, te moraju trpeti nasilje, to je i malo onih koji svoje nezadovoljstvo mogu javno ispoljiti; ja sam jedan od njih, kojeg ništa ne veže, ni familija, ni Bog zna kakvo imanje … Zbog mojih ličnih stvari nećeš imati mnogo rada, a i ono što imadneš, molim te, radi s voljom, a ja ću ti biti zahvalan. 

Konja sam prodao Gospavi, a od cijela imanja je ostala samo jedna sakata krava, pa ako treba silnoj Austrougarskoj imperiji, neka i nju konfiskuju, a ako slučajno ostane, ima sijena na Bukovici … Preporučujem ti da kuću iznajmiš i novac šalješ mome bratu u Mađarsku. Molim te prodaš preostali komad zemlje i njime platiš moje dugove. 

Što se drugog tiče, ako ostanem živ, svakom ću izravnjati, ako poginem, ostaje moj brat, a ako i on za navjek ostane u Mađarskoj, to ti je amanet da sve svršiš po savjesti i srcu. Đeda i babu molim za oproštaj i blagoslov. Sve vas ljubi i grli vaš – Vojislav.”

(Izvod iz pisma Cesarsko-kraljevskoj Upravi Crne Gore) “… i zato odlazim među ljude čija je borba izraz muka i patnji narodnih, odakle ću se za spas njegov boriti do potonje kapi krvi, a oružje koje sam u ruke uzeo ostaviću samo onda kad on postane deo Velike Srpske Države. Vojislav D. Pekić.”

Tražim od oca ova pisma. Daje mi i druge lične hartije (službeničke ocene, uvek najbolje, ukaze o postavljenju i odlikovanju, pisma danas već istorijskih ljudi), zna da ih skupljam, da me prošlost opčinjava – ali ne da u opsesiji i ima nečeg nekrofilnog – i kaže: “Možda će tebi više koristiti nego meni.” 

U glasu je gorčina, priznanje uzaludnosti, skriveno ispod samopodsmešljivosti. Ne, on se ne kaje za 1917, nizašta se, zapravo, ne kaje. On je bar jednom bio – pobednik. Ma kako malo trajala, njegova Država izgurala je dvadeset rođendana, a kod nas stvari već i po svojoj prirodi ne traju duže …

Možda bi gospodin Pluskvamperfekt i na njegovu 1917. Imao primedbe kao što ih je imao na moju 1948? …

GRAĐANSTVO U NESVESTICI, TAMO GDE LOZE PLAČU

GRAĐANSTVO U NESVESTICI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

GRAĐANSTVO U NESVESTICI

Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug. Građanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.) Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne. 

(U mojoj kući to je vreme javnosti, kad se bez žara izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života, drugim rečima – obeda.) Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović[1], profesor Univerziteta (pisac knjiga O Cincarima, Srbija i Beograd (1718-1739), dr M. D., rođak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja. 

Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju. Profesor ne mari za ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati. Supa se hladi. Pukovnik zagreva. 

Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti. Majka odlazi nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je prihvatio poziv na ručak. O kanibalizmu nije bilo reči. 

Samo o mladoj jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i svom težinom pritiska zamišljenu šiju. U tišini nedeljne porodične idile čuje se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum. Poput probušene gumene lutke, profesor se slaže na sofu. Pukovnik koji je lekar, a u međuvremenu je sa davljenjem završio, žustro mu priskače. 

Svi zajedno vraćamo naše građanstvo iz nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo. Objašnjava mu se, s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo. Bila je to, u stvari, obična konverzaciona licentia poetica. Profesor shvata? 

Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da davljenja nije bilo id a je priča ispričana samo za – zabavu.

---

[1] Dr Dušan Popović (1894-1965) istoričar, prof. Univerziteta u Beogradu. Bavio se izučavanjem prošlosti Vojvodine. Dela: Problemi Vojvodine, O Cincarima, Beograd kroz vekove, Velika seoba Srba 1690, Srbija i Beograd. (Prim. prir.)

TIGROVI U ČIZMAMA, TAMO GDE LOZE PLAČU

TIGROVI U ČIZMAMA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TIGROVI U ČIZMAMA OD SEDAM MILJA

Umesto da ideje privuku sebi, vizionari dopuštaju da ih ideje odvuku tamo gde ih ni čovek, ni istorija ne mogu pratiti. Umesto da cilj približe vremenu, oni vreme guraju cilju. Utopističke mačke u čizmama od sedam milja postaju povremeno tigrovi. Tada su osetljivi i na najsitnije nijanse u ciljevima, ali ne i na najgrublje u sredstvima …

Ostvarivanje velikih ideala počiva na zadovoljenju malih. Nije državnik onaj koji zamisli najbolju moguću zajednicu, nego onaj koji u postojećoj otkrije i odneguje najbolja sredstva da se ona uspostavi …

29. JANUAR 1955., TAMO GDE LOZE PLAČU

29. JANUAR 1955., TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

29. JANUAR 1955

Juče sam se zarekao ustati u 7. Ustao u 11. To me podseća na Gideove[1] Močvare. Treba se učauriti u metodičnost. Ali metodičnost je takođe zatvor. Jedan od najgorih. Pisao „Komentare za NjegovanTurjaške“. Komentari na nenapisan roman uvek su uspešniji od romana, jer barataju pretpostavkama koje u romanu valja tek dokazati. 

Komentari dopuštaju varijante koje roman isključuje, osim ako se ista stvar, ne posmatra iz različitih pripovedačkih uglova. Ali onda to nisu moje varijante. Imam nekih poteškoća sa kontrapunktalnom tehnikom. Spojevi propuštaju. Huxley[2] i Dos Passos[3]. Čitao Maratove[4] govore. “Otkriven plan da se uspava narod i spreči donošenje ustava!” 

Dobro zdravlje Mirabeaua[5] prava je javna nevolja! Za osam dana polažem Opštu Psihologiju kod B. B.-a. Posle ću se moći baviti drugim stvarima nego Thorndikovim[6] mačkama i Kellerovim[7] šimpanzima. Eksperimenti su bar u nečemu definitivno poučni – ne treba biti niži oblik života. U svakom slučaju, ne u društvu – višeg. 

S uvođenjem sveske za “Marginalije” konačno postigao izvesnu preglednost papira. Napolju je – napolje. Hladno i krcato neudobnostima. Ne izlazim već četiri dana. “Tebe nisu ni trebali puštati.” Kaže mi D. Z. “I nisu.” Kažem. Telefonirao L. J. Kod njega će se igrati poker, ali nedostaju partneri. Koliko ih trebaš, pitam. Bar jednog, kaže, sam sam. 

Odlazim žurno. L. J. je Crnogorac, sin bivšeg oficira. Dobro igra. C., međutim, kaže da, iako ga dobro igraju, Crnogorci nisu izmislili poker. Tu ipak treba nešto raditi, deliti karte, uplaćivati žetone. Igramo dvanajest sati neprekidno. Dobijam. Zatim “Trandafilović”. Sto je prepun Tititra[8]. Nema nijednog Triblionca. Plaćam. Na kraju sam na gubitku. 

U tri posle ponoći opet sam u sobi s mačkama i šimpanzima. Na radiju nalazim nekog krčećeg Brucknera. Glenn Miller[9] je čist. Ostavljam njega. Pišem ove redove...

---

[1] André Gide ( 1869—1951) francuski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za literature 1947. Početak mu je bio u simbolističkom pokretu, a između dva svetska  rata se borio za antikolonijalizam. Dela: Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, Pastoralna simfonija.(Prim. prir.)

[2] Aldous Leonard Huxley (1894 – 1963) je engleski pisac, koji je polovinu svog života proveo u SAD.  Bio je humanista i pacifista. Pri kraju svog života smatran je u akademskim krugovima kao vođa modern misli i intelektualac najvišeg ranga. Pisao je kratke priče, romane, poeziju i filmska scenarija. Glavna dela su mu: Vrli novi svet, Kontrapunk života, Slepi u Gazi. (Prim. prir.)

[3] John Roderigo Dos Passos (1896 – 1970) američki pisac romana i umetnik. Glavna dela: Manhatan transfer, 42-ga paralela, Orijent ekspres, i dr. (Prim. prir.)

[4] Jean-Paul Marat (1743 – 1793) je bio Švajcarac i lekar, politički teoretičar i naučnik, ali je poznatiji kao radikalni novinar u doba Francuske revolucije. Bio je jedan od najvažnijih ljudi u to vreme isto kao Danton i Robespierre. Bio je ubijen od Charlotte Corday u svojoj kadi. (Prim. prir.)

[5] Honoré Gabriel Riqueti, Comte de Mirabeau (1749 – 1791) je bio francuski pisac popularni orator i državnik. Za vreme Francuske revolucije bio je umereni političar i favorizovao je konstitucionalnu monarhiju po modelu Ujedinjenog kraljevstva. Tajno je i neuspešno pregovarao sa francuskim monarhom da ga pomiri sa revolucijarnom vlašću. (Prim. prir.)

[6] Edward Lee Thorndike (1874-1949) čuveni američki psiholog XX veka. Predavao na Kolumbija univerzitetu. Bio je predsednik Američkog udruženja psihologa 1912. Tipičan eksperiment sa mačkom u kutiji, čime je dokazao da životinje ne rezonuju, nego se uče na principu pokušaja i postepene eliminacije grešaka, pojačavajući pravilan odgovor kroz ponavljanje. (Prim. prir.)

[7] Fred Keller, nemački Geštalt psiholog XX veka. Vršio eksperimente sa majmunima, utvrdivši da oni uspevaju da izvrše neku radnju koja zahteva primenu adekvatnog rešenja. (Prim. prir.)

[8] Titiri je izraz koji Borislav Pekić upotrebljava za protivnike komunističke vlasti. Naziv koji upotrebljava za članove Skoja ili Komunističke partije je „Triblionci“. Izraz je preuzet od Anatole France a iz Savremene istorije. (Prim. prir.)

[9] Alton Glenn Miller (1904 – 1944), je bio američki džez muzičar, kompozitor. Najčuvenije su:  In the Mood, American Patrol, Chattanooga Choo Choo, Tuxedo Junction, Moonlight Serenad  i Pennsylvania 6-5000. Za vreme II svetskog rata njegov avion je nestao na letu prema Francuskoj gde se bio uputio da zabavi američke trupe. Telo mu nikada nije bilo nađeno. (Prim. Prir.)