CENZURISANO, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
CENZURISANO I RAVNODUŠNO
Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim
roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji
ništa nisu učinili ...
Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6.
i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni
kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime „popa“. U
njemu sam bio smešan, ali me je grejao. Pretpostavljam da je malo zatvorenika
sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu.
U njemu, međutim, ima nešto
čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U
redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru u sred džungle. U
učtivostima dok ste u govnima do guše ...
Dan je prolećno ružičast.
Zgrada u 29. novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost
vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik
na konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega
uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera ...
Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili
oduzeti priliko puštanja iz KPD-a. „Pogledaj da li ti je sve tu,“ kaže
službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati čak
i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?) Ne
očekujući rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam. Otvaram
kutiju. Prebiram.
Pravim se da papire pregledam. Sveske su raznih formata,
debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak cenzurisano. Na svakoj piše „Osuđenik Borislav Pekić“, a zatim moj
„kućni broj“. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim
brojevima ...
Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, na dva u tubu svijena, tvrđa
papira, širine 50, dužine 150cm. Genealogija je u crvenom tušu, arhitektonskom
kaligrafijom, radio A., osuđeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi me bilo da je
izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud ...
Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak
tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj knjigoveznici povezao ih u
platno. Ta je knjiga bila svakako najraskošnije što sam posedovao. U nju sam
bio prepisao svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao
nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju,
mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari ...
(Kod
kuće, među drugim papirima, nalazim jedan iščupani list i na njemu poslednji
stih neke pesme:
„Vratićemo se kao što se refren
vraća,
U elegije vaše dovršene bedom,
U mašte vaše, oblik, biće redom,
Naša će sena ko Pan s frulom da
korača.“)
U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim „scenu sa naliv perom“.
Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio,
izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno ...
Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem
da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače ...
No comments:
Post a Comment