CRNI GRAĐANSKI REDENGOT, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
Jedna od najsvirepijih posledica velikuh poraza je migracija forme. Pobednik stvarno
pobeđuje tel naknadno, kad vam počne uzimati ono zašta ste se borili, kad od vaše forme započne praviti svoju
prirodu ...
Revolucionarne pobede odnose se nad onim društvenim
snagam, kod kojih je nekadašnja priroda, iscrpevši vitalnost postala tek –
forma. Preuzeta od pobednika, postaje postepeno ona opet priroda, ali njegova ...
Istovremeno se događa suprotan
proces. Poraženi prihvataju formu
pobednika, koja postaje njihova priroda.
Procesu revitalizacije na jednoj strani proporcionalno
odgovara proces devitalizacije na drugoj. Pobeđeni se regeneriše, pobednik
degeneriše.
Istorijski primeri ...
Postoji i naš.
Odbacili smo svaki odgoj i pravili od sebe budale da bismo
srušili režim. Prihvatili smo od levice davno napušteni promiskuitet, i namesto
građanskih dogmi opijali se egzistancijalističkim nihilizmom i rakijom (pri
čemu nas je rakija više i brže opijala). Oblačili smo se kao strašila da bismo
sablaznili komunističke puritance koji su demonstrirali građansku strogost i jednostavnost
...
Migriraju uvek najpre preteranosti ...
Revolucija postaje patron porodice i cvrčka na ognjištu,
koga simbolizuje nezgrapno temeljan nameštaj firme „Todor Dukin“, a građanska
klasa, u licu svojih naslednika (bez nasleđa), predaje se zavereničkim
organizacijama po kućama, čiji su prozori zamračeni kao u vreme bombardovanja. Revolucija
pledira za Red i Rad; građanska klasa, koja je i Red i Rad pronašla, premda se
poslednjim i nije uvek lično bavila,
propoveda Nered i Nerad, a zatim odlazi u kafane da ih, praveći buku,
simulira.
(Pevanje „Uskliknimo s ljubavlju“ na pravoslavnu Novu godinu.) Revolucija
preuzima nacionalne mitose, mladi ih šoveni izlažu preziru. (Jer „Uskliknimo
...“ je buka, nije ideja.) Revolucija dreždi za kancelarijskim stolovima,
izmišljajući zakone koji će joj obezbediti trajnost; pasionirani obožavatelji
zakona i trajnosti, građani, kuju planove kako da ih izigraju, kako promenu
stalnom da učine.
Revolucija je sela u naslonjač; oni koji su naslonjač
smatrali jedinom prednošću koja nas razlikuje od životinje, odaju se
histeričnoj pokretljivosti, i zamaranju bez svrhe. Revolucija je najzad počela
da razlikuje ljude u bezobličnoj
„narodnoj masi“, koju joj je u nasleđe ostavila ideologija; građanstvo žrtvuje
svoje individualnosti kolektivnim zaverama, karbonarskom mraku u kome sve mačke
moraju biti crne i sve jednako presti.
Revolucija čita starog Balzaca, gleda „Labudovo jezero“, sluša Mozarta i
skuplja se u red pred izložbama klasičnih majstora. Mi pretpostavljamo
Schönberga[2], Joycea, Picassoa, pa su
nam već i oni pomalo staromodni. Revolucija igra tango iz Burskog rata, mi
držimo da je rock prespor ...
Kao Théophile Gautier na premijeri Hugo-Verdijevih[3] „Hernania“, građanska klasa
oblači crveni prsluk da sablazni revoluciju, koja po istorijskim foajeima već
uveliko hoda u salonroku sa kamelijom u zapučku ...
[1] Pierre Jules Théophile Gautier (1811 –
1872) francuski pesnik, pisac drama i romana, novinar i kritičar. Bio je
poštovan od pisaca kao što su Balzac, Flaubert, Proust i Oscar Wilde. (Prim.
prir.)
[2] Arnold Schönberg
(1874-1951) austrijski kompozitor, jedan od teoretičara atinaliteta koja je
postala najpolemičnija muzička teorija XX veka.
(Prim. prir.)
[3] Giuseppe Fortunino Francesco Verdi
(1813 – 1901) italijanski kompozitor romantičnog stila. Bio je jedan od
najuticajnijih muzičkih stvaralaca opera XIX veka. Dela: „Aida“, „Nabuko“, „Rigoleto“
i mnoga druga. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment