DEVETSTO SEDAMNAESTA, TAMO GDE LOZE PLAČU

DEVETSTO SEDAMNAESTA, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DEVETSTO SEDAMNAESTA

Sređujući papire, otac pronalazi tri svoja pisma iz godine 1917. Dva su originalna naslovljena na strica Dimitrija. Treće je kopija pisma upućenog „Slavnoj Cesarsko-kraljevskoj Upravi za Crnu Goru“.

Pisma stricu su na kockastoj hartiji velikog formata. Mastiljava olovka još je zadržala ljubičastu svežinu. Kopija pisma Upravi nečitkija je i mestimično zamrljana. Rukopis očev nije se izmenio. Ispisan je, lep, pa i kitnjast ponegde, premda pri kraju gubi oštrinu.

Po datumima se vidi da je prvo pismo, kao i ono za Cesarsko-kraljevsku Upravu, pisano pre odlaska u Komite, a ono drugo već iz šume.

(Izvod iz prvog pisma) “ … pošto u ovom slučaju, kada nemam ni oca ni majke, ti zastupaš moje pokojne roditelje, to sam našao za potrebno da ti napišem ovo nekoliko redaka, pređe svega moleći te, kao oca, da mi oprostiš ako sam, po tvom mišljenju, na krivom putu … Videći kako nam se narod u Austriji uništava, u meni se prema njoj razvila silna mržnja nego što je bila prema Turcima 

… Još većeg maha uzela je ona, kada su počeli internirati ljude, naročito kada su mi, kao “političkog krivca” internirali jednog brata, starog 16 godina … Posmatrajući sve ovo, u meni se javila misao da bi najbolje bilo s puškom odbeći u goru i odatle se braniti … 

Glavni uzrok koji me je u tome do sada omeo bio je bolest moje majke, pa pošto sam njoj dužniji no ikome, morao sam žrtvovati svoje namjere da je spasim: u protivnom pak, kao što je bilo, da je sahranim. A u tome da u goru odem sama me je podsticala … Molim te da priloženo pismo predaš Kot. Kom. Kot. Šavnik …”

(Izvod iz drugog pisma) “… pa pošto je danas malo onih koje ništa ne veže, jer svakog manje više veže familija, imanje i drugo što šta, te moraju trpeti nasilje, to je i malo onih koji svoje nezadovoljstvo mogu javno ispoljiti; ja sam jedan od njih, kojeg ništa ne veže, ni familija, ni Bog zna kakvo imanje … Zbog mojih ličnih stvari nećeš imati mnogo rada, a i ono što imadneš, molim te, radi s voljom, a ja ću ti biti zahvalan. 

Konja sam prodao Gospavi, a od cijela imanja je ostala samo jedna sakata krava, pa ako treba silnoj Austrougarskoj imperiji, neka i nju konfiskuju, a ako slučajno ostane, ima sijena na Bukovici … Preporučujem ti da kuću iznajmiš i novac šalješ mome bratu u Mađarsku. Molim te prodaš preostali komad zemlje i njime platiš moje dugove. 

Što se drugog tiče, ako ostanem živ, svakom ću izravnjati, ako poginem, ostaje moj brat, a ako i on za navjek ostane u Mađarskoj, to ti je amanet da sve svršiš po savjesti i srcu. Đeda i babu molim za oproštaj i blagoslov. Sve vas ljubi i grli vaš – Vojislav.”

(Izvod iz pisma Cesarsko-kraljevskoj Upravi Crne Gore) “… i zato odlazim među ljude čija je borba izraz muka i patnji narodnih, odakle ću se za spas njegov boriti do potonje kapi krvi, a oružje koje sam u ruke uzeo ostaviću samo onda kad on postane deo Velike Srpske Države. Vojislav D. Pekić.”

Tražim od oca ova pisma. Daje mi i druge lične hartije (službeničke ocene, uvek najbolje, ukaze o postavljenju i odlikovanju, pisma danas već istorijskih ljudi), zna da ih skupljam, da me prošlost opčinjava – ali ne da u opsesiji i ima nečeg nekrofilnog – i kaže: “Možda će tebi više koristiti nego meni.” 

U glasu je gorčina, priznanje uzaludnosti, skriveno ispod samopodsmešljivosti. Ne, on se ne kaje za 1917, nizašta se, zapravo, ne kaje. On je bar jednom bio – pobednik. Ma kako malo trajala, njegova Država izgurala je dvadeset rođendana, a kod nas stvari već i po svojoj prirodi ne traju duže …

Možda bi gospodin Pluskvamperfekt i na njegovu 1917. Imao primedbe kao što ih je imao na moju 1948? …