GODINE KOJE SU
POJELI SKAKAVCI V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
GODINE KOJE SU
POJELI SKAKAVCI V deo IZLAZAK UNUTRA
(Jesen, 1953)
Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se
završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takođe
vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i eto tu smo.
On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost.
Prva zavisnost koja je došla
po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg
života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.
On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema
fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina.
Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam
ništa. Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno ništa ne osećati. Ima,
naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje
unutra se tek načelo.
Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene
perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i
krutost nogu. Koračam kao ptica.
Dakle, to je ta sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice
izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih
kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.
To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan
i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap
voska na usijanoj peći svoje slobode.
Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još 29? Ali Uprava nije
verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje
nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao
tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). "Pustite sina starog Pekića smesta
napolje!" rekao je.
Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u
prazno, ne znače mnogo.
Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost,"
kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je
jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne likere.
Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni polu-proizvodi me ne zadovoljavaju.
Ni polu-proizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.
Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti.
Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.
Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.
Izašao sam unutra. Unutra je
ulazio u mene.
Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko
sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava
svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.
Sve me podseća na okupaciju.
"Želiš li nešto?" pita otac.
"Ima li ovde pečenog kestenja?"
"Verovatno."
"Jeo bih pečenog kestenja," kažem.
Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u
kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.
Bilo je to – pečeno kestenje.
No comments:
Post a Comment