GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI V deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI  V deo IZLAZAK UNUTRA

(Jesen, 1953)

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me, takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. 

Prva zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je ta sloboda.

Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali, nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama? Trebao sam biti pušten još 29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana. Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. (   ). "Pustite sina starog Pekića smesta napolje!" rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost," kaže otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni polu-proizvodi me ne zadovoljavaju.

Ni polu-proizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazio u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra. Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

"Želiš li nešto?" pita otac.

"Ima li ovde pečenog kestenja?"

"Verovatno."

"Jeo bih pečenog kestenja," kažem.

Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

Bilo je to – pečeno kestenje.