MIT
KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI I deo
Copyright © Borislav Pekić
(Kolaž 1968-1984)
“Što
je tako daleko i tako
duboko,
ko će naći?”
(Propovednik,
7, 24)
I. RAZARANJE PROFESIJE
(MITA O PISCU)[1]
Pisac je šizofrenik
koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna, već od nje i
živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u
cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste – to je po izboru.
Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se,
međutim, bave i dželati, ali to ne znači da su humanisti, niti da moraju
obožavati ono što vešaju.
Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do
izvesnih životnih istina, ali su po sili svog polifonog poziva primorani da u
knjigama zastupaju i sasvim oprečne, među njima i one mrske, i, da se u njih
uživljavaju, do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom.
Da bi ostala moćna, Moć ne sme
razumeti protivrazloge. Pisac
je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve istine razume, nijedne nema.
Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi.
Zato verujte knjigama, nikad
njihovim piscima.
Pa ni meni kad vam kažem da mi ne
verujete, da ne verujete meni, samo mojim knjigama.
Jer, nemam poverenja u književne
generalizacije, (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U tom
skeptičnom svetlu treba gledati i na ove moje.
[1] Kada mi je predloženo da za ova ova Odabrana dela, sumiram svoja
shvatanja književnosti i stvarnosti, kojom se ona – tako se misli – bavi, mogao
sam to učiniti na dva načina: napisati šta o tome sada mislim,
ili šta sam, od Vremena čuda do Zlatnog runa V za poslednjih
dvadesetak godina mislio. Činilo mi se i razložnijim i korisnijim i
poštenijim da iznesem ono što je, kao misaona i moralna podloga, kao neka
spontana prolegomena, fundiralo moje već napisane knjige, nego da se
bavim novim idejama, što će možda inspirisati neke od budućih, idejama
koje, jer su nove a često i nesaglasne sa starim, neće u Odabranim delima
naći svoje valjane dokaze i ilustracije. Hronološko citiranje izvoda iz mojih
intervjua, u kojima su ta mišljenja većinom sadržana, formalno bi bilo
regularnije, ali bi celina trpela i izlišna ponavljanja bila bi neminovna.
Odlučio sam se za kolaž, koji će tematski, a ne hronološki, bez obzira, dakle,
na izvore i njihove datume, demonstrirati moja shvatanja književnosti i
stvarnosti, kao i odnosa među njima, iz svakog intervjua uzimajući samo ono što
pomaže da slika o meni kao piscu, a možda i kao čoveku, bude jasnija. Od ovog
izbora iz izjava, učinjenih u razna vremena, raznim povodima, a u raznim
prilikama, ne treba očekivati koherentnost, (mada se nadam da do izvesne mere i
nje ima), a naročito definitivnost. Ne obavezujem se, naime, da će i kroz
drugih dvadeset godina – na koje, uostalom i ne razunam – moj duhovni portret
biti isti. Ovde je on – siv. Očekujem da će idući biti – crn. A samo Bog zna
hoće li ikada najposle biti i – beo. (Ekstrakti su uzeti iz sledećih intervjua:
1. „Pobjeda“, 6. 10. 1968, „Književnošću se svet ne gradi, već razlaže i
ispituje“; 2. „Student“ 1969, „Pisci nisu u sukobu sa idealima jednog društva
nego sa njegovom stvarnošću“; 3. „Student“ 24. 11. 1970, „Svako društvo mereno
sopstvenim idealima je nedovršeno“; 4. „Indeks“ 17. 3. 1971, „Voštani model
sveta“; 5. „Književna reč“ 10. 1. 1979. „Forma se nalazi pisanjem“; 6.
„Intervju“, br. 62, 14. 10. 1980; 7. „Književna kritika“, br. 6, 1983, „I đavo
se ponekad oklizne ...“; 9. „Start“, br. 401, 2. 6. 1984, „Pekićev roman o
Londonu“)
No comments:
Post a Comment