MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI I deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI I deo

                     Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

                                                                                    “Što je tako daleko i tako

                                                                                    duboko, ko će naći?”

                                                                                    (Propovednik, 7, 24)

I. RAZARANJE PROFESIJE

(MITA O PISCU)[1]

Pisac je šizofrenik koji, za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevolju zna, već od nje i živi. U tom pogledu ne razlikuje se on od čoveka koga je patuljast rast odveo u cirkus. Pisac, takođe, nije humanist po definiciji. Ako jeste – to je po izboru. Zabluda da je i po definiciji potiče od toga što se bavi ljudima. Ljudima se, međutim, bave i dželati, ali to ne znači da su humanisti, niti da moraju obožavati ono što vešaju.

            Ne tvrdim da i pisci ne mogu doći do izvesnih životnih istina, ali su po sili svog polifonog poziva primorani da u knjigama zastupaju i sasvim oprečne, među njima i one mrske, i, da se u njih uživljavaju, do mere koja sve istine čini mogućim, ali nijednu izvesnom.

            Da bi ostala moćna, Moć ne sme razumeti protivrazloge. Pisac je na razumevanje osuđen. A onaj ko sve istine razume, nijedne nema.

Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. Iz drugog se ne može govoriti, iz prvog to ne vredi.

            Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima.

            Pa ni meni kad vam kažem da mi ne verujete, da ne verujete meni, samo mojim knjigama.

            Jer, nemam poverenja u književne generalizacije, (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu treba gledati i na ove moje.

---

[1] Kada mi je predloženo da za ova ova Odabrana dela, sumiram svoja shvatanja književnosti i stvarnosti, kojom se ona – tako se misli – bavi, mogao sam to učiniti na dva načina: napisati šta o tome sada mislim, ili šta sam, od Vremena čuda do Zlatnog runa V za poslednjih dvadesetak godina mislio. Činilo mi se i razložnijim i korisnijim i poštenijim da iznesem ono što je, kao misaona i moralna podloga, kao neka spontana prolegomena, fundiralo moje već napisane knjige, nego da se bavim novim idejama, što će možda inspirisati neke od budućih, idejama koje, jer su nove a često i nesaglasne sa starim, neće u Odabranim delima naći svoje valjane dokaze i ilustracije. Hronološko citiranje izvoda iz mojih intervjua, u kojima su ta mišljenja većinom sadržana, formalno bi bilo regularnije, ali bi celina trpela i izlišna ponavljanja bila bi neminovna. Odlučio sam se za kolaž, koji će tematski, a ne hronološki, bez obzira, dakle, na izvore i njihove datume, demonstrirati moja shvatanja književnosti i stvarnosti, kao i odnosa među njima, iz svakog intervjua uzimajući samo ono što pomaže da slika o meni kao piscu, a možda i kao čoveku, bude jasnija. Od ovog izbora iz izjava, učinjenih u razna vremena, raznim povodima, a u raznim prilikama, ne treba očekivati koherentnost, (mada se nadam da do izvesne mere i nje ima), a naročito definitivnost. Ne obavezujem se, naime, da će i kroz drugih dvadeset godina – na koje, uostalom i ne razunam – moj duhovni portret biti isti. Ovde je on – siv. Očekujem da će idući biti – crn. A samo Bog zna hoće li ikada najposle biti i – beo. (Ekstrakti su uzeti iz sledećih intervjua: 1. „Pobjeda“, 6. 10. 1968, „Književnošću se svet ne gradi, već razlaže i ispituje“; 2. „Student“ 1969, „Pisci nisu u sukobu sa idealima jednog društva nego sa njegovom stvarnošću“; 3. „Student“ 24. 11. 1970, „Svako društvo mereno sopstvenim idealima je nedovršeno“; 4. „Indeks“ 17. 3. 1971, „Voštani model sveta“; 5. „Književna reč“ 10. 1. 1979. „Forma se nalazi pisanjem“; 6. „Intervju“, br. 62, 14. 10. 1980; 7. „Književna kritika“, br. 6, 1983, „I đavo se ponekad oklizne ...“; 9. „Start“, br. 401, 2. 6. 1984, „Pekićev roman o Londonu“)