MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI III deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

II RAZARANJE STVARNOSTI

(MITA O ČOVEKU)

Usuđijem se, dakle, reći da je za mene pisanje: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje saznatog. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost pa i njena forma.

Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koji mi se predstavljaju u dvojakom vidu: kao građa, iz koje uzimam teme, „fakta“, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema, „fakat“, povod. 

Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. Objektivnost i moje pisanje svede na – lični iskaz jedne subjektivne istine.

Kako je, međutim, u praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Značenja ni Forme mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu uticaja nemam na tumačenja koji zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – te, znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim paralelnim i spontanim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je ranije rečeno o načinu pisanja koji određuje i moje mišljenje o napisanom. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njim, jedva sam u književnim teorijama šta drugo našao. 

Što se prakse tiče, ponekad mi se čini da ona reprodukuje naše vlastite ambivalencije, kao i mnogobrojne opšte protivurečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, egzistencije i esencije – ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko je i delo ispelije, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Nije reč da gost domaćinu dedli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove valja shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi a ne literaturi kao takvoj.

Ma kakva da je stvarnost, ja se njome nikad ne bavim. Bavum se svojim odnosom prema nečemu što zamišljam da je stvarnost. Za mene je, dakle, stvarnost ono što sam kadar u njoj i iza nje, (ako se ona uzme kao privid), da vidim ili osetim, a zatim da kodiranim jezikom književnosti to na naročit način izrazim. I taj naročit način, ništa drugo, moja je književnost, koju samo on razlikuje od svih drugih.