NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI, TAMO GDE LOZE PLAČU

NA ROSANDIĆEVOJ[1] IZLOŽBI, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI

Senzualna nežnost. Iskustva Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji liči na mučenika našeh veka. Ticijanovi anđeli ... Rosandić daje svojim oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra. (A on objavljuje Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak ...

U jednom ćošku, Smrt koju niko ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u nepredviđenim pravcima ...

Profesor S. sa Primenjene priča mi da je pre nekoliko meseci posetio Rosandića. Pomenut je Meštrović[3]. „Ah, taj zanesenjak,“ rekao je Rosandić „on hoće da bude sculptor sculptorum! ... Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi – sopstvenu.“

Izložba raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost ...

---

[1] Toma Rosandić (1878-1958), vajar. Prvi rektor Akademije likiovnih umetnosti u Beogradu. (Prim. prir.)

[3] Ivan Meštrovič (1883-1962) jugoslovenski vajar, jedan od velikih svetskih umetnika. Između dva rata uradio je mnoge monumentalne javne spomenike: Zahvalnost Francuskoj u Beogradu i Neznani junak na Avali. Posle II svetskog rata živeo je u SAD. (Ptrim. prir.)