Život na ledu X deo,

Život na ledu X deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

70. Teror koji pisci sprovode nad svojom okolinom dokaz je njihove žudnje za moći. Slava je ovde samo zamena za vlast. Neko ko život provodi gradeći imaginarne svetove ne može a da ne oseti potrebu da bude graditelj, i u ovaj stvarni uključi.

71. Povodom razgovora sa M. Đilasom (beležnica od 3. januara). Neko ko želi vlast samo zato da bi ispravio (ne okajao, jer to je stvar ponašanja pred Bogom a ne pred ljudima!) pogreške svoje bivše politike – tašt je u povratu.

 U tom novom svetlu ko garantuje da Savle opet neće postati Pavle[1], ili da Pavle

opet neće biti Savle? Ako takav čovek kaže: „Jednom sam teško pogrešio, ali sad sam, evo, duboko ubeđen da sam u pravu“ – samo ponavlja pogrešku koja ga je i prvi put odvela u greh. Svaka pogreška najpre počinje od čvrstog ubeđenja.

72. Da li je razumevanje proces, čin ili program? (Čin u smislu otkrovenja.) Koliko mi vremena treba da razumem osobu koju volim, onu koju cenim, onu koju mrzim ili koju prezirem? A koliko će na to razumevanje čekati osoba koju uopšte ne poznajem? Da li je razumevanje oblast akcije ili reakcije? Ili samoakcije?

73. Nisu reči krive što ih mi upotrebljavamo. Koliko reči s kojima ne znaš šta bi, a koliko onih koje šta bi ne znaju sa sobom?

74. Gde prestaje moje pristajanje, a gde odricanje? Čime sam ja u stanju da vladam, šta da kontrolišem, nad čime uticaj da imam? Gde ću sebi reći: „Gad si zato što ćutiš?“, a gde „Gad si zato što si progovorio?“

75. Toma u „Vremenu vaskrsenja“. On više neće verovati ali će biti ispod krsta na Jordanu i možda opet poverovati? Posle Hristove – zapravo Simonove – smrti vratiće se Toma svojoj porodici koja će u svemu videti jedan mladalački izlet, ali je Toma postao konvertit, razočaran događajem na Golgoti on progoni hrišćane, pa čak i Jevreje, jer je možda u Titovim legijama koje ruše Jerusalim 

U svakom slučaju, on je dobio zadatak da uništi hrišćanski sabor na Jordanu. Odložio je trenutak 

napada, jer je video Hrista kako nosi krst. On ga je jedini poznao. On opet ide za njim. On jedini sluti šta se ovde zbiva. Da li je pomogao Hristu? Kako? Ako mu je prišao da kao Simon krst ponese, morao je grubo biti odbijen. Neće se više grešna istorija ponoviti. 

Možda je vikao: „To je Hristos!“ – a batinali su ga kao svetogrdnika i smatrali mađioničarevim plaćenikom. Pošto je Hristos umro, šta se događa? Da li legija prema dogovoru na koji je Toma zaboravio – napada, nastaje klanje. Hrišćani se ne brane, a među njima u odrpanoj odeći (da bi se lakše među njih uvukao), krsteći se, umire Toma, ljubeći sandale vojnika koji ga je kopljem probo.

76. Odnos između jezika kao umetnosti i filmske a naročito žele-slike kao umetnosti, lapidarno bi se mogao definisati kao odnos sposobnosti za selekciju koju ima dete i zreo čovek. Budući predavan po poreklu, jezik se već razgraničio na onaj kojim se komunicira i onaj kojim se umetnički izražava. Slika još nije dospela dotle. Još se ne može definisati šta je tu znak za komunikaciju jednog novog jezika, a šta umetnost.

---

[1] Apostol Pavle, Pavle iz Tarsusa (5–67. n.e.), Jevrejin čije ime je prvobitno bilo Savle. Prema Bibliji, njegovo preobraćenje u hrišćanstvo desilo se na putu za Damask. Njemu se pripisuje 13 epistola u Novom zavetu.

Život na ledu IX deo,

Život na ledu IX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da ću mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rđav povod. A sutra?

65. Odbijam da zauzmem stav – unapred. Odbijam da bilo o čemu odlučujem unapred i da moje ponašanje u svakom pojedinačnom slučaju podređujem jednom opštem, unapred usvojenom regulative, bez obzira da li je on formiran kao religiozni, moralni, filosofski, ili politički sistem. 

Hoću da se ispoljavam u neposrednom dodiru sa stvarnošću i ne prihvatam da se izmedju mene i te realnosti nađe bilo kakva misaona barijera. Mogu, dakle, i da budem protivurečan. 

Međutim, to nipošto ne znači, niti je isključeno da se posmatrajući moje ponašanje u pojedinim slučajevima, POST FESTUM u njemu ne otkrije neka logika. Zar se bez sistema, bez prinude preventivnog stava zaista ne može živeti?

66. Poruka Milovanu Đilasu: vi više ne vladate ljudima, vi još ne vladate idejama, a rečima nikad niste stvarno vladali. Ali vi ste vladali ljudima, i ideje su nad vama vladale, pa ćete jednom možda i sa svojim pravim rečima da se nađete.

67. Reči imaju kontekst, dela ga nemaju. A ako ga imaju šta se pod njim podrazumeva? Kakva je razlika u KONTEKSTU izmedju rečenice: “Ja sam ubio jednog čoveka” i stvarnog ubistva tog čoveka? Svi pravi pisci žele da izbace kontekst iz svojih dela, (kontekst u smislu sposobnosti jedne reči da označava više stvari odjednom), svi državnici žele da ga u svoja dela uvedu.

 (Obilje konteksta u postupcima i obeležava suštinu jednog političkog čina. U tom smislu je Đilas verovatno i rekao da Tito nije marksist već političar.) Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči SAM shvata. Državnici ne žele da budu shvaćeni – uopšte. 

Naime, oni žele da njihove reči imaju onoliko značenja koliko ima konteksta stvarnost kojima se obraćaju.

68. Skandal ili hrišćanska poslanica Miro Glavurtića[1]. Ovoj projekciji budućnosti (prema Matiji[2]) prisutni: M. Đilas, gđa Barović[3], Udovički (hrabri radikalni student koji nema hrabrosti da iz partije izadje), dopisnik Agence-France sa suprugom (otišao neposredno pre Mirovog ludila), Matija Bećković sa suprugom, Mirko Kovač, Desa Trevizan[4], ja i Ljiljana.

Bilo je reči o jednom katoličkom svešteniku koji je učestvovao u antisrpskim pogromima. Revoltirani Miro je izjavio da je to laž. Prema njemu katolička crkva nije sarađivala sa ustašima ni kao organizacija ni pojedinačno. 

Na pominjanje Stepinca[5], Miro je dobio napad, oborio je sa komode čaše, nazvao nas banditima, majku opsovao Đilasu i Matiji (ja sam u raspravi oko popova mudro ćutao, te bio pošteđen), poobarao sve kapute – ne u potrazi za svojim, već onako -  i uprkos mojim smirivanjima, u pratnji svoje konsternirane supruge napustio kuću. 

Tome se više nema šta dodati, osim da sam ja, bez ikakvih stvarnih razloga, pokušao da njegov postupak objasnim. Glavurtić je uvek govorio o tome da ludilo vlada svetom. Slažem se. Jedan od njegovih najvitalnijih izvora je u ljudima njegovog kova.

69. Državnik menja poruke kao i pisac – samo ih upućuje preko policije.

---

[1] 581 Miro Glavurtić (1932), slikar, vajar, pisac, a bavi se još i tapiserijom, minijaturama i fotografijom. Bio je član čuvene avangardne grupe slikara „Medijale“ kojoj su pripadali: Leonid Šejka, Olja Ivanjicki, Vlada Veličković, Ljuba Popović, Dado Đurić, Siniša Vuković. Posle dolaska Miloševića na vlast preselio se i živi u Hrvatskoj.

[2] Matija Bećković (1939), pesnik, član SANU, član Krunskog saveta. Glavna dela: Vera Pavladoljska, Metak lutalica, Tako je govorio Matija, Reče mi jedan čoek, međa Vuka Manitoga, Kaža, Čiji si ti, mali?, O međuvremenu i dr.

[3] Supruga advokata Jora Barovića, a majka advokata Nikole.

[4] Desa Trevizan, dugogodišnji novinar i dopisnik londonskog lista Times za Istočnu Evropu.

[5] Alojz Viktor Stepinac (1898–1960), hrvatski kardinal, arhibiskup Zagreba od 1937. do 1960. Po dolasku komunista na vlast osuđen na 16 godina robije ali je pomilovan posle 5 godina kada mu je ponuđeno da emigrira ili da bude konfiniran u Krašiću, što je i izabrao. Papa ga 1952. postavlja za kardinala, a 1988. proglašava i svecem.

Život na ledu VIII deo,

Život na ledu VIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

56. Možda će Hristina[1]  koja je došla na Isidorov[2] pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde udati za nekog BLAGOJA na visokom položaju i možda će jednom ipak postati ljubavnica B. P.-a[3].

57. U raju i vatra hladi.

58. Na večeri bio Besemeres[4]. On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da pronadje program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke. Zanimljivo Voberovo objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do svojih IDEALNIH projekcija.

Odlični Mirkovi[5] (autobiografski) “Rodjaci”.

59. Osećajnost koja pisce uopšte čini nesposobnim za vodjenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem nekoliko uostalom sumnjivih primera (Gete[6]) deficit ove osećajnosti nije dozvolio Čerčilu[7] ili Djilasu[8] da se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha. 

Pa ipak talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima – istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo kakav uvid.

60. Jedan dobar deo dogmi od religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i stvar (dobrog) odgoja.    K a d    j e  i   v e r a   u   B o g a   postala stvar odgoja i društvenog protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?

61. Mi činimo prave podvige da bismo svoje zablude učinili opštim.

62. Gledao jednu rdjavu dramu Arbuzova[9] “Utvara Čehova”. Medjutim, pošto sam je gledao u društvu “komentatora” došao sam do ubedjenja da za pisca nema goreg iskustva nego da nečiju tudju dramu gleda tako na televiziji (ne svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale). 

Ali na onoj tudjoj NERAZUMEVANJE je u neposrednom i razarajućem dejstvu.

63. Dok se život na svim nivoima komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje stvarnosti, 

dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se sve oko nas razgradjuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama. 

U afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u konstatacije? Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda jednu lažnu i nemoguću NEUTRALNOST. 

Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako LAŽNU radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente MOGUĆE stvarnosti) i da pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti. 

Takva realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno dogadja. Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim grafičkim skrivalicama.

---

[1] Ličnost iz nedovršenog romana B. P. Graditelji. (Prim. prir.)

[2] Glavna ličnost istog romana,(Orim. Lj. P.)

[3] Pekić je takodje ličnost tog romana kao prijatelj Isidora Njegovana. Prim. Lj. P.

[4] John Besemeres, doktor nauka koji je predavao političke nauke na Monash univerzitetu; šef poljskog i slavističkog departmana Macquarie univerziteta; proveo je 5 godina kao prevodilac u Beogradu i Varšavi; Borislav i Ljiljana Pekić venčali su Johna Besemeresa i Anu u Beogradu i ostali prijatelji.

[5] [5] Mirko Kovač (1938), crnogorski, hrvatski i srpski pisac. Dela: Vrata od utrobe (NIN-ova nagrada), Gubilište, Uvod u drugi život, Kristalne rešetke, Ruganje s dušom, Grad u zrcalu, Ruže za Nives Kon. Pisao I scenarija za igrane filmove: Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije.

[6] Johann Wolfgang von Goethe (1749–1832), nemački književnik, pesnik, pisac drama. Bavio se filozofijom i teologijom. Glavna dela: drama Faust, roman Stradanja mladog Vertera i putopis Putovanje po Italiji.

[7] [7] Sir Winston Leonard Spencer Churchill, (1874–1965), britanski političar. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. Oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD.

[8] Milovan Đilas (1911–1995), jugoslovenski komunista i političar, teoretičar i najpoznatiji disident. Za vreme II svetskog rata jedna od glavnih ličnosti u partizanskom pokretu kao i u vladi posle rata. Postao je jedan od najpoznatijih kritičara sistema sa pozicije marksističke ideologije i to kako u zemlji tako i u inostranstvu. Od 1954. bio je nekoliko puta osuđivan i proveo je preko devet godina u zatvoru. Objavio je brojne teorijske knjige kao i romane i pripovetke: Nova klasa, Razgovori sa Staljinom, Vreme vlasti, Besudna zemlja, Tamnica ideja, Knjiga o Njegošu i dr.

[9] Aleksej Nikolaejvič Arbuzov (1908–1986), sovjetski dramski pisac.

Život na ledu VII deo

Život na ledu VII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

52. Bedna je uloga savremenog romansijera, ne može se više izmisliti nijedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano. U najboljem slučaju može mu se istaći neka boja (nipošto dodati) kao završni retuš u slikarskim školama koje se prepušta revnosnim učenicima. 

Učenik senči azur na nebu koga je zajedno sa celom neizmenljivom scenom upravo oturio Majstor pre nego što će se uputiti praznom platnu da i na njega četkom nanese već smišljen prizor nekog novog ludila.

Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih reši, nauka da ih opisuje i kadikad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih KORISTI. Šta ostaje piscu?

53. “Pravo očajanje odmah i uvek PREVAZILAZI svoj cilj”. (Kafka – Dnevnici) To je nema sumnje bolesno, ali je tako. Tako je i sa svakom stvari na ovom svetu. I istorija je prava ako prevazilazi svoj cilj, a čovečiji život, naročito. 

Moglo bi se kazati, medjutim, da je prava istina ona koja sasvim obuhvata svoj cilj (predmet) ali to bi samo prividno bilo tačno, jer se ni zaista prava istina ne može držati samo svog predmeta, ona ga mora prevazići, ona se naime mora dovesti u odnos, PRODUŽITI do drugih predmeta. 

A prava reč? Primena ovog načela na jezik uništila bi očajničku težnju pisaca da njihove reči imaju uvek jedno isto, odredjeno značenje.

54. “Naime, sve stvari koje mi padaju na pamet – ne padaju mi na pamet počev od kolena, nego tek negde počev od njihove sredine”. (Kafka – Dnevnici) Izvanredno zapažanje. 

Da, uvek ste ubačeni u sredinu neke priče, uvek ste u nekom prokletom zadocnjenju, kao da se po savršenom mraku krećete dugo, beznadežno dugo, a onda se sve svetlosti jarko upale i vi ste usred neke bitke, u ludnici, držite devojku za ruku, prisutvujete u svakom slučaju samo drugom činu od dva ili tri, nikad prvom. 

I vaš je rad uvek neka mučna rekonstrukcija. Podizanje Persepolja[1] s onim nejasnim tlocrtom i nekoliko - kamenčura.

55. Dokle ćemo ljude gurati pred puščane cevi, ubijati im majke pred očima od osam godina, puštati ih da se otimaju o dojku prilikom brodoloma, polagati ih u ljubavni ležaj sa rodjenim bratom, usadjivati im neodoljivu potrebu da znoj ispod kapaka isteraju ubijajući Arape, 

otvarati im vrata usamljenog provincijskog doma da bi tamo izmasakrirali čitavu familiju, standardnu i nevinu uz to, nagonili ih da vijaju kaludjerice, prolazeći pored kurvi koje im se, doduše za novac, nude, vešati ih pomalo i sa sopstvenim uživanjem, pogotovu ako smo vlasni da ih sa vešala skinemo kad hoćemo 

ili da ih bar posthumno rehabilitujemo, dovoditi ih u idiotski položaj da NE ZNAJU za revoluciju koja im je pre više od dve decenije oduzela imovinu,

gnječiti ih sve dotle dok ne ispolje neko mišljenje ili osećanje ili ponašanje za koje mi verujemo da bi ga pod datim okolnostima morali ispoljiti, navoditi ih da ubijaju babe lihvarke da bi napravili jednog nenadmašnog islednika (čiji metodi spori ali dostižni, uostalom, nisu u Rusiji našli sledbenike) – 

IMA LI SMISLA NAJUZDRŽANIJE NABRAJATI SVE PRIMERE, a jedva da ima po koji suprotan, u kojima književnost nije slikajući zlo, zabludu, glupost, porok, zločin i izopačenost pokušala ovaj svet da učini boljim, istinitijim, mudrijim, zrelijim, nevinijim i prirodnijim. A ciljevi ostvaruju li sredstva, ili ipak sredstva – ciljeve?

---

[1] Persepolis je bio prestonica persijskog carstva iz vremena Darija u V veku pre n.e. Razorio ga je i spalio Aleksandar Veliki. Očuvani su samo delovi raskošnih carskih palata Ahemenida.

Život na ledu VI deo,

Život na ledu VI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva, nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah, do djavola!

46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju, odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.

47. Mi smo i od filosofije načinili glumu. Zašto onda ne bi IGRALI Karla Marksa? Kako bi Kapital ili Manifest izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci, retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci POD VATROM REFLEKTORA NAŠEG DOBA? (Možda “Sokratov” veliki monolog?)

48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u Kafkinim Dnevnicima je sasvim razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu nas. 

Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju kao što je Proces i Zamak. Da, ono što nas zaokuplja su beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.

49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više nećemo biti u stanju da kontrolišemo. Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se laćamo pera a ne mitraljeza?

50. Nema nikakve sumnje, a o tome često razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla. 

Kada bi me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na “polemike” sa komunistima subjektivno isplatilo. Čina, medjutim, ZA SADA bar neće biti. 

Onaj Kafkin monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari SAMI VODIMO PROTIV SEBE, da smo one tajanstvene i neprohodne  zamkove SAMI PROJEKTOVALI!

51. Povodom mog “Sokrata”. Glumac je u večnoj potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe ponudjenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu, uzdižući je do sablasne metafore. 

Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na raspolaganju da svoju ličnost spozna.  Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?

Život na ledu V deo

Život na ledu V deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu STVARNOG života. [1]Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao KOMENTAR nego kao RADNJA[2]. Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. 

Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.

Pa dobro, zabeležimo onda da gospodjici Jan Becer i gospodinu Hamm-u (u čijem se semenu, nota bene, imadjahu da radjaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevodjenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; 

da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti MAMLAZOM; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rdjavo.

33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.

34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS. U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije “ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, 

a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u  v r l o  ograničenom smislu i obimu može govoriti o “informbirovštini koja traži pravo gradjanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti[3].

Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, medjutim, oduvek bila jedno od najubojitijih orudja političke borbe. 

Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM, znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka. 

Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima “da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju PRAKSU”. To je otvoren poziv na policijski pritisak. 

U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje. Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja. Što se tiče tzv. “nove levice” koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta “četničko-informbirovskih” struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. 

Medjutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u “lager”.

35. Šest pisaca traže – lice (farsa za radio).

36. Film o vajaru Džamonji; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; “Spomenici revolucije” – izdanje Svjetlost, Sarajevo.

37. Rad pa in as lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog Smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.

38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otudjenom svetu dijalog ne služi SAOPŠTAVANJU, već SAKRIVANJU SEBE.

39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je medjutim u tome što pogreške rdjave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rdjave politike plaćaju svi gradjani bez mogućnosti da je izbegnu.

 Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: “Drž’te lopova!”

40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca. Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, djubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. 

Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, medjutim, izgleda kao hronična bolest.

41. Mesto da tražimo zajedničke SADRŽATELJE, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim IMENITELJIMA.

42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova SVOJE partije da deluju u ime nadredjenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa. To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. 

Neka se koliko god im volja medjusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja OD NJIH diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno[4].

43. Telefonirao Dragoslav Mihailović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: “Ko s djavolom CRVENE tikve sadi o glavu mu se obijaju”. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškiću.

44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju “Prljavih ruku” – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvodjenja. 

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Igoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

 Da budem precizniji: one su se za dramsku RADNU interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom izmedju njih, one su tako zapustile DRAMU LIČNOSTI (problem direkcije, i smene planova). Ljiljana[5] smatra da se igralo gore nego pre dve godine. 

Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, medjutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije. Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar. 

Odmah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju. Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi odredjuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu odredjivati ciljeve. 

Pri tome je presudno da rdjava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve. Drama može biti (ako to već nije) ANTIKOMUNISTIČKA u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartrovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač. 

Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića. Po svojim nabedjenim političkim implikacijama “Tikve” su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. 

To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka. Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem PROMENE KURSA i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ). 

Pri tome drama skreće pažnju na pitanje INFORMISANOSTI. Ko do članova partije stvarno ZNA šta se zbiva? Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i odredjeni društveni poredak) je isti. 

Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt izmedju njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je UBILA KAO IZDAJNIKA preuzima njegovu politiku NA RUSKI PRITISAK, pa je čak pred Igoom kroz večitu Olgu brani ODEREROVIM rečima). 

Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija medju njima je Igo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948-e. 

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Igoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Igo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja,

 Igo ipak puca u partiju). Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura IZDAJNIK, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna orudja u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Igo završavaju u proteštnom samoubistvu. 

(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Igo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju izmedju ova dva odredjenja; 

Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Igo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. 

Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.) Igo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života. Revolucija ima i Odererovo i Igoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. 

Posle odlučujućeg razgovora Igo je ubedjen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem. Igo veli: “Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem”. 

Evo još nekoliko karakterističnih fraza: “Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo orudje, cilj je vlast” (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).

“... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...” (Oderer) “Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe”. (Igo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. 

On je tamo rešavao SVOJ problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tudje probleme. Društva recimo, ili klase. “Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti NJEGOVE ideje izgledale ispravne”. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Igoov uzvik: 

“Taj tip je opasan za partiju!” Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže: “Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!” Svojom dobrovoljnom smrću Igo iskupljuje zločin, za uvek utvrdjuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu IZDAJNIKA. On je svoje ruke oprao – A PARTIJA?

---

[1] Dnevnik je pisan plavim, črvenim, zelenim i crnim mastilom, zavisno od teme. (Prim. prir.)

[2] Ovaj deo se odnosi na plan da se porodica Pekić, za izvesno vreme, preseli u Englesku. Ta odluka je doneta posle posete Londonu krajem 1969. godine. Stvar se medjutim iskomlikovala, jer je Pekiću oduzet pasoš aprila 1970, koji mu je vraćen tek posle godinu dana. Za to vreme je bio odvojen od porodice, koja se nalazila u Londonu, i podvrgnut stalnom ispitivanju od strane policije. (Prim. prir.)

[3] U dnevniku je zalepljen isečak iz novina sa intervjuom. (Prim. prir.)

[4] Pekić je 1948. bio uhapšen kao član tada ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije i osudjen na 15 godina robije. Više o tome u njegovoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci tom I-III. (Prim. prir.)

[5] Pekić. (Prim. prir.)