MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo, Copyright © Borislav Pekić
(Kolaž 1968-1984)
IV RAZARANJE MEMORIJE (nastavak)
(MITA O SEBI)
I stoga sam svoju nostalgiju učinio analitičkom.
Pod njom podrazumevam ne samo naročiti odnos prema uspomenama, već i izvesnu
protivrečnost između sećanja i njegovog poimanja, u prvom redu sećanje kao pristovsku
restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih ostalih izvora.
Analitički momenat je ovde razarajuća protivteža stvaralačkom procesu
subjektivnog memoriranja: u traganju za svojim izgubljenim vremenom, vi
vaskrsavate sliku jednog doba, ali ga novim okom, uvišestručenim vidom,
istovremeno i razarate, jer u rezultat unosite i diskrepancije između svog
sećanja i jedne verovatnije stvarnosti.
Diskrepanciju koju vi zbog godina ali i
privilegovanih uslova života, niste bili kadri tada da zapazite ili da
razumete, ili ako ste čak sve to i mogli, ona vas se prosto nije ticala.
Središna tema ove analitičke nostalgije je srpska
građanska klasa, jedan umetnički povod, dakle, kome prilike u najmanju ruku
nisu naklonjene, jer vlajuća ideologija proleterske diktature, osim ako reč
nije o totalnoj kritici, gleda na njega sa podozrenjem, a opšti
pseudo-antikonvencionalni duh intelektualne elite udružen sa pseudo-pobunom
mladosti, opet, vidi u njemu izumrle dinosauruse, kojima se, s ljudskog
stanovišta, nije vredno baviti.
(Građanska klasa, građanski kultovi, građanske
konvencije, građanski standardi, čak i ako se svode na eksploatatorski profit,
individualistički interes ili moralnu hipokriziju, nisu vredni opisivanja, već
samo demonstrativnog zapišavanja.)
Bez obzira što se moje lično iskustvo tome sudu
protivilo, bez obzira što se tome – kako ćemo ubrzo videti – protivila i logika, zaključio sam da možda ta građanska klasa
uistinu nije postojala, da je to neka moja Yoknapatapha, zemlja džinova
iz bajke na dubokom Jugu mojih dečačkih preuveličavanja.
Ali, s druge strane,
zbunjivali su me opisi titanskih napora da se ona razvlasti i stvari dovedu u
humani red. Ispadalo je da je buržoaziju izmislio proletarijat, ili, u njegovo
ime, nekoliko desetaka otresetijih studenata, iz nekog naprednijeg učitelja ili
bankarskog nameštenika, koji su poznavali Marxa, i to samo zato da bi radnička
klasa imala šta pobeđivati, da bi istorijska nužnost, najzad i na našem
zaostalom tlu trijumfovala.
A kad se to srećno, (kako za koga, naravno)
obavilo, da je iščezla, ne samo u onom logičkom, tekućem smislu, u smislu
nečega što vene kad se išćupa iz hranljive zemlje, već i u istorijskom, da je,
zapravo, iščezla unatrag. Ne samo da više ne postoji, što bih još i
mogao razumeti, nego i da nikad nije ni postojala.
Osim možda 1521, kada su po
osvajanju Beograda, po naredbi Sulejmana Veličanstvenog svi srpski građani
preseljeni u okolinu Carigrada, a mi propustili šansu da četiri stotine godina
kasnije pružimo pobedonosnom proletarijatu priliku za jednu stvarnu
revoluciju.
Nisam se mirio s takvim orwellovskim postupkom i
u nekim od svojih knjiga bavio sam se građanskom klasom iz jednog ličnog i
jenog opšteg razloga. Lični je bio u tome što mi iz mog detinjstva nisu
dolazili nikakvi mirisi praziluka, opšti – što mi je bilo jasno da je samo ona
mogla stvoriti uslove za revoluciju, u kojoj je tako lako (odnosno teško,
zavisi od potrebe) bila pobeđena.
Bavio sam se njome da vidim, ako je
postojala, u čemu je to bila tako presudno dificitarna, jer je to tumačilo moju
personalnu sudbinu.
A onda dolazi do izvesnog duhovnog preokreta,
promene unutrašnje perspektive. Čili interes za istoriju i sociologiju, pa i
psihologiju, a ustupa mesto obnovljenom interesu za filosofiju i novom za
antropologiju. Ne zanima me više samo čovek kao karakter, nastanak, razvoj i
dileme psihološkog, društvenog, moralnog, duhovnog čoveka, ali uvek ovog ili
onog, već Čovek uopšte, kao vrsta, antropološki čovek i njegova sudbina.
Odgovornost građanske klase za istoriju postaje najednom više antropološka nego
sociološkomoralna premisa. Jer ako kao ključne osobine građanskog duha,
uzmemo individualizam, racionalnost i smisao za posedovanje, onda je prava
odgovornost građana u tome što – zahvaljujući paradoksalno upravo svojim
vrlinama: preduzimljivosti, inventivnosti, pragmatizmu, takmičarskom duhu,
individualizmu i posesivnosti –
finalizira, više od svih drugih
društvenih formacija, onu naopaku alternativu naše civilizacije, onu materijalističku
suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje
nesrećne nade za budućnost. (Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su, u
međuvremenu, ispod redengota građanskog racionalizma i samo usavršavaju
antiduhovne pretpostavke građanske ideologiju.)
Zahvaljujući Berđajevu, Kierkegardu, Heidegeru,
Nietzcheu, Spengleru i modernoj antropologiji – a ne Marxu, Adamu Smithu ili
Weberu – dobio sam sliku čoveka kome je ova istorija naturena pogrešnim
izborom smera u zoru civilizacije, dok je, još zbunjen i unezveren, privikavao
oči na široku perspektivu uspravnog hoda.
Dobio sam ideju o nužnoj
otuđenosti vrste, iz koje proizilaze i sve pojedinačne otuđenosti i
nesreće, uključujući i nerazumevanje i neprihvatanje smrti. Dobio sam ideju o neminovnosti
potpune materijalizacije života sve do njegovog totalnog umrtvljenja, na
isti način na koji će ovaj ciklus kosmosa biti ubijen preteranom gustinom
jednog istog suštastvenog elementa.
Utvarno mi se čak i prvi točak javljao kao sudbonosano
katastrofalan pronalazak, kojim se utemeljuje naše ropstvo materiji. Točak se,
u međuvremenu, a i mi na njemu, dokotrljao do atomske bombe. A ja do tema Besnila,
1999 i Atlantisa, kraja ovog stava i otvaranja pitanja – morala.
No comments:
Post a Comment