MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo,

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI IX deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

IV RAZARANJE MEMORIJE (nastavak)

(MITA O SEBI)

I stoga sam svoju nostalgiju učinio analitičkom. Pod njom podrazumevam ne samo naročiti odnos prema uspomenama, već i izvesnu protivrečnost između sećanja i njegovog poimanja, u prvom redu sećanje kao pristovsku restauraciju duha minulog doba, pod kontrolom svih ostalih izvora. 

Analitički momenat je ovde razarajuća protivteža stvaralačkom procesu subjektivnog memoriranja: u traganju za svojim izgubljenim vremenom, vi vaskrsavate sliku jednog doba, ali ga novim okom, uvišestručenim vidom, istovremeno i razarate, jer u rezultat unosite i diskrepancije između svog sećanja i jedne verovatnije stvarnosti. 

Diskrepanciju koju vi zbog godina ali i privilegovanih uslova života, niste bili kadri tada da zapazite ili da razumete, ili ako ste čak sve to i mogli, ona vas se prosto nije ticala.

Središna tema ove analitičke nostalgije je srpska građanska klasa, jedan umetnički povod, dakle, kome prilike u najmanju ruku nisu naklonjene, jer vlajuća ideologija proleterske diktature, osim ako reč nije o totalnoj kritici, gleda na njega sa podozrenjem, a opšti pseudo-antikonvencionalni duh intelektualne elite udružen sa pseudo-pobunom mladosti, opet, vidi u njemu izumrle dinosauruse, kojima se, s ljudskog stanovišta, nije vredno baviti. 

(Građanska klasa, građanski kultovi, građanske konvencije, građanski standardi, čak i ako se svode na eksploatatorski profit, individualistički interes ili moralnu hipokriziju, nisu vredni opisivanja, već samo demonstrativnog zapišavanja.)

Baveći se građanskom klasom, pored ostalog i zbog toga što niko drugi nije hteo, imao sam utisak da se bavim nekim fantomom, nekom ličnom halucinacijom bez sadržine, jer je svuda oko mene vladalo mišljenje, što su ga i mnogi građani delili, da mi i nismo imali građansku klasu u srednjeevropskom i zapadnoevropskom smislu, 

da je ona, ako je i u svom rudimentarnom obliku postojala, manje bila definisana društvena formacija s jasnim, i, dakako, nazadnim klasnim interesima, a više nekakva slučajna banda dobro stojećih građana, mafija za brzo orobiti i još brže uteći, u svakom slučaju, ako je i postojala, ako je i kako tako, balkanski nekompetentno, obavljala svoju izrabljivačku, „nenarodnu“ funkciju, bila, u stvari, skorojevićka, malograđanska, prazilučka, ukratko – ništavna. 

(Izuzetak, jedan jedini, činili su Gospoda Glembajevi, ali da bi se sa njima upoznao, čak i pre rata, čovek je morao ići u pozorište, a uz to je agramerski krug više buržoazije bio hrvatski, a ne srpski.) Ovakav nazor vladao je i još vlada naročito u pogledu nekih opštih standarda mišljenja i delovanja našeg građanstva, koji moraju postojati da bi se na bazi zajedničkih interesa, nešto kao klasa uopšte formulisalo. 

Bez obzira što se moje lično iskustvo tome sudu protivilo, bez obzira što se tome – kako ćemo ubrzo videti – protivila i logika, zaključio sam da možda ta građanska klasa uistinu nije postojala, da je to neka moja Yoknapatapha, zemlja džinova iz bajke na dubokom Jugu mojih dečačkih preuveličavanja. 

Ali, s druge strane, zbunjivali su me opisi titanskih napora da se ona razvlasti i stvari dovedu u humani red. Ispadalo je da je buržoaziju izmislio proletarijat, ili, u njegovo ime, nekoliko desetaka otresetijih studenata, iz nekog naprednijeg učitelja ili bankarskog nameštenika, koji su poznavali Marxa, i to samo zato da bi radnička klasa imala šta pobeđivati, da bi istorijska nužnost, najzad i na našem zaostalom tlu trijumfovala. 

A kad se to srećno, (kako za koga, naravno) obavilo, da je iščezla, ne samo u onom logičkom, tekućem smislu, u smislu nečega što vene kad se išćupa iz hranljive zemlje, već i u istorijskom, da je, zapravo, iščezla unatrag. Ne samo da više ne postoji, što bih još i mogao razumeti, nego i da nikad nije ni postojala. 

Osim možda 1521, kada su po osvajanju Beograda, po naredbi Sulejmana Veličanstvenog svi srpski građani preseljeni u okolinu Carigrada, a mi propustili šansu da četiri stotine godina kasnije pružimo pobedonosnom proletarijatu priliku za jednu stvarnu revoluciju.

Nisam se mirio s takvim orwellovskim postupkom i u nekim od svojih knjiga bavio sam se građanskom klasom iz jednog ličnog i jenog opšteg razloga. Lični je bio u tome što mi iz mog detinjstva nisu dolazili nikakvi mirisi praziluka, opšti – što mi je bilo jasno da je samo ona mogla stvoriti uslove za revoluciju, u kojoj je tako lako (odnosno teško, zavisi od potrebe) bila pobeđena. 

Bavio sam se njome da vidim, ako je postojala, u čemu je to bila tako presudno dificitarna, jer je to tumačilo moju personalnu sudbinu.

A onda dolazi do izvesnog duhovnog preokreta, promene unutrašnje perspektive. Čili interes za istoriju i sociologiju, pa i psihologiju, a ustupa mesto obnovljenom interesu za filosofiju i novom za antropologiju. Ne zanima me više samo čovek kao karakter, nastanak, razvoj i dileme psihološkog, društvenog, moralnog, duhovnog čoveka, ali uvek ovog ili onog, već Čovek uopšte, kao vrsta, antropološki čovek i njegova sudbina. 

Odgovornost građanske klase za istoriju postaje najednom više antropološka nego sociološkomoralna premisa. Jer ako kao ključne osobine građanskog duha, uzmemo individualizam, racionalnost i smisao za posedovanje, onda je prava odgovornost građana u tome što – zahvaljujući paradoksalno upravo svojim vrlinama: preduzimljivosti, inventivnosti, pragmatizmu, takmičarskom duhu, individualizmu i posesivnosti –

finalizira, više od svih drugih društvenih formacija, onu naopaku alternativu naše civilizacije, onu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost. (Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su, u međuvremenu, ispod redengota građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne pretpostavke građanske ideologiju.)

Zahvaljujući Berđajevu, Kierkegardu, Heidegeru, Nietzcheu, Spengleru i modernoj antropologiji – a ne Marxu, Adamu Smithu ili Weberu – dobio sam sliku čoveka kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom smera u zoru civilizacije, dok je, još zbunjen i unezveren, privikavao oči na široku perspektivu uspravnog hoda. 

Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje proizilaze i sve pojedinačne otuđenosti i nesreće, uključujući i nerazumevanje i neprihvatanje smrti. Dobio sam ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života sve do njegovog totalnog umrtvljenja, na isti način na koji će ovaj ciklus kosmosa biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

Utvarno mi se čak i prvi točak javljao kao sudbonosano katastrofalan pronalazak, kojim se utemeljuje naše ropstvo materiji. Točak se, u međuvremenu, a i mi na njemu, dokotrljao do atomske bombe. A ja do tema Besnila, 1999 i Atlantisa, kraja ovog stava i otvaranja pitanja – morala.