MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo, Copyright © Borislav Pekić
(Kolaž 1968-1984)
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(MITA O UMETNOSTI)
Postavlja se, dakle, pitanje smisla književnosti,
pa i književnog poziva.
Ako je stvarnost privid, privid je i njena
umetnost. Književnost dakle ima smisla, koliko ga ima i svet kojim se bavi. Ako
taj svet nema smisla, ne može ga imati ni njegova umetnost. Ako ga ima, mi ga
ne znamo, pa mu umetnost ne može služiti, i opet je besdmislena. Besmislena je,
dakle, u svakom slučaju.
Ali, to je paradoks koji se odnosi na njeno
ontološko značenje. Vratimo se antropološkom, jer, čak i da svet u celini nema
nikakvog smisla, iz toga ne sledi nužno da ga i čovek u njemu nema nikakvog. A
onda moramo bar po logičkoj analogiji priznati i neki smisao umetnost, čak i da
ga sam čovek nema.
Drugim rečima je to pitanje ima li smisla točkić
neke besmislene mašine?
I ima i nema.
Ima, jer bez njega mašina ne bi funkcionisala.
Nema, jer to funkcionisanje nema smisla. (Kao ni perpetum mobile, koji
ništa do sebe ne pokreće.)
*
U antropološkoj ravni pitanje glasi: šta
književnost može učiniti u pogledu zla u čoveku, (jer izvan njega zlo ne
postoji), a kad se pitanje ovako postavi, to je kao da se pita šta ona u tom
pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte, treba nešto da
učini, kraj toliko pozvanijih načina za poboljšanje ljudske situacije, i
najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
Negde unutar tih dilema, između mišljenja da se
književnošću ništa ne može postići, i uverenja da se nešto ipak može pokušati,
kreće se moja književna praksa.
Na angažovanu literaturu nikad nisam gledao sa
odvratnošću estetičkih puritanaca – i sada se divim izvesnim angažmanima, čak i
ako oni, kao kod Sartra i Solženjicina, umanjuju umetničku vrednost dela – ali
isto tako nisam nalazio ništa rđavo u odbijanju izvesnih pisaca da svoje knjige
angažuju i za šta drugo osim za njih same i njihove vizije.
(Takvo razumevanje, međutim, nemamo prema piscu
kao čoveku i građaninu. Dobre knjige, angažovane kao i
neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog
društva, nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke misli nisu
oslobodile Sokrata dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još
sazrevale, da se kao ratnik bori za Atinu, čiji će ga demos ubiti.)
Trudio sam se kao Jonesko, samo da se
izražavam, nadajući se da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka,
ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit, gotovo bih rekao umetnički nelegalan način: kao
tužilac koji bi već svojim pristupnim govorom kaznu izricao.
Naravno, nikad nisam uobražavaju da to na nekoga
može uticati. Iskreno bih se iznenadio, pa pomalo i užasnuo ako bi mi se, ma na
kome primeru, taj uticaj dokazao, (a da nije reč o piscu, jer držim da pisci
utiču isključivo jedan na drugog, a da su na sve ostale ljude i njihove živote
bez stvarnog uticaja).
Uticaj umetnosti, ako ga ima u vidu koji
zaslužuje pažnju, u najmanju ruku je neizračunljiv i nepredvidiv. Umetnost ne
menja naše predstave o svetu nego ih samo potvrđuje. Utiče ako se slažemo sa
njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.
Ali uprkos tome što istrajno ne verujem u bilo
kakvu moć literature, njenu sposobnost da utiče, menja, popravlja, u jednom svetu
inherentne žudnje za moći, izgledalo bi mi neprirodno da ona nema i tih
ambicija.
U istini ravnodušna književnost ne postoji, osim
u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj se reč
angažovala na pogrešnoj strani, ili nedovoljno na strani koju smatraju za
pravu. Ako se izražavam rečima, činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja
nije samo umetnička, već i psihološka, socijalna, moralna, politička,
metafizička, pa i biološka.
Moja je književnost samo otisak moje predstave
sveta, pa time i mog odnosa prema njemu, i angažmana u njemu. Moje
izražavanje ne može biti univerzalnije, ni istinitije od mog mišljenja. (Naprotiv.
Reči jedva da nešto izražavaju od onog što mislimo, naše misli jedva nešto od
onog što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onog što živimo.)
Ne verujem,
kao što tvrdi Engels, da je Balzak, uprkos sebi i svom legitimizmu, bio
objektivni slikar svog doba. Bio je to upravo zahvaljujući sebi.
Književnost može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je
reši ona, često nespretno, simulira rešenja koja pripadaju religijama,
filosofijama ili društvenim doktrinama.
Međutim, kad god se kaže da je književnost
nepotrebna, jeer nema moć da rešava egzistencijalne probleme života i smrti, to
je isto kao kad bismo odbacili kašiku jer smo razočarano ustanovili da se
njome, doduše jede, ali da ona sama, kašika, nikoga ne može nahraniti.
Društvene doktrine u asocijacijama ljudi – a
pomalo i u vojsci i policiji – imaju instrumente kojima popravljaju svet. Oruđe
morala je zakon predrasuda, vera, običaja, tradicija, u svim kombinacijama,
ponekad čak navika ili kukavičluka.
A književnost raspolaže samo rečima. Njeno
osnovno i tragično pitanje je: odgovaraju li čemu te reči?
I makakav odgovor pisac tim nepouzdanim rečima
pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren simultanim
i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja: izražavanjem ličnog
odnosa prema datoj stvarnosti. Bilo bi razume se, udobno poverovati kako
život i umetnost stoje prema realnosti kao što dva različita jezika istog
korena stoje prema nekom od njenih pojmova.
Odnos je, nažalost, drukčiji i više
liči građenju dva naporedna, prividno slična, ali stvarno različita, u drugim
dimenzijama postojeća sveta, Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema
realnosti, čak ni njeno onomatopejsko podražavanje, već izražavanja jednog
odnosa, u najvećoj meri ličnog, ako ne i proizvoljnog, pa i neprimenljivog
izvan nadstvarnosti samog dela.
Tu negde leže i priorodne granice književnosti i
nesporazumi povodom one koja ih prelazi i one koja odbija da ih pređe.
Upustimo se, najzad opet, i po običaju, u jednu
malu protivrečnost, ako ništa drugo ono da još jednom ilustrujemo raniju
tvrdnju kako je pametnije verovati knjigama nego njihovim piscima, ali s
potajnom nadom da je ona ipak prividna.
Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme
pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja s
bogovima, premda nas je istorija svojim uzastopnim civilizacijama udaljila od
vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti Otkrivača
Velova Umetnosti, Ispitivača, Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni
na šta nije stvaralački uticala.
Hoću samo da kažem da, ako postoji, taj uticaj
nije više njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opsesivne
situacije u kojima, blagodareći kodiranom jeziku, umetnost može ponekad izreći
i ono što se normalnim ne može ili ne sme, ili i tim jezikom govoriti ono što
svi mogu ili smeju reći i normalnim. U drugom slučaju, ona automatski prestaje
da bude umetnost.
U prvom takvog
automatizmu nema. Sve zavisi od dara, savesti i situacije. Ali bez obzira na
korisnost, pa i neophodnost ovakvog angažmana. I to bez obzira, takođe, na
posledice po samu umetnost – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbinu
književnosti nije ni najveća, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu,
usudio bih se reći najamničku funkciju.
Od tvorca postaje medijator, od
proroka – misionar, od mađioničara, čarobnjak, maga – medijum. Ako i tada
dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasila je svoju
dušu, opravdala privremeni gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu
prirodu.
Sad bi, naravno, valjalo reći šta je njena
urođena priroda, šta primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a
bojim se i malo ko drugi – na tu temu nemam šta da kažem. Osim da ponovim šta trenutno
mislim da je funkcija moje:
Kroz nju saznajem i to saznanje u književnom kodu
saopštavam.
No comments:
Post a Comment