MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo,

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XI deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI

(MITA O UMETNOSTI)

Postavlja se, dakle, pitanje smisla književnosti, pa i književnog poziva.

Ako je stvarnost privid, privid je i njena umetnost. Književnost dakle ima smisla, koliko ga ima i svet kojim se bavi. Ako taj svet nema smisla, ne može ga imati ni njegova umetnost. Ako ga ima, mi ga ne znamo, pa mu umetnost ne može služiti, i opet je besdmislena. Besmislena je, dakle, u svakom slučaju.

Ali, to je paradoks koji se odnosi na njeno ontološko značenje. Vratimo se antropološkom, jer, čak i da svet u celini nema nikakvog smisla, iz toga ne sledi nužno da ga i čovek u njemu nema nikakvog. A onda moramo bar po logičkoj analogiji priznati i neki smisao umetnost, čak i da ga sam čovek nema.

Drugim rečima je to pitanje ima li smisla točkić neke besmislene mašine?

I ima i nema.

Ima, jer bez njega mašina ne bi funkcionisala. Nema, jer to funkcionisanje nema smisla. (Kao ni perpetum mobile, koji ništa do sebe ne pokreće.)

*

U antropološkoj ravni pitanje glasi: šta književnost može učiniti u pogledu zla u čoveku, (jer izvan njega zlo ne postoji), a kad se pitanje ovako postavi, to je kao da se pita šta ona u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte, treba nešto da učini, kraj toliko pozvanijih načina za poboljšanje ljudske situacije, i najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.

Negde unutar tih dilema, između mišljenja da se književnošću ništa ne može postići, i uverenja da se nešto ipak može pokušati, kreće se moja književna praksa.

Na angažovanu literaturu nikad nisam gledao sa odvratnošću estetičkih puritanaca – i sada se divim izvesnim angažmanima, čak i ako oni, kao kod Sartra i Solženjicina, umanjuju umetničku vrednost dela – ali isto tako nisam nalazio ništa rđavo u odbijanju izvesnih pisaca da svoje knjige angažuju i za šta drugo osim za njih same i njihove vizije.

(Takvo razumevanje, međutim, nemamo prema piscu kao čoveku i građaninu. Dobre knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog društva, nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke misli nisu oslobodile Sokrata dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se kao ratnik bori za Atinu, čiji će ga demos ubiti.)

Trudio sam se kao Jonesko, samo da se izražavam, nadajući se da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit, gotovo  bih rekao umetnički nelegalan način: kao tužilac koji bi već svojim pristupnim govorom kaznu izricao.

Naravno, nikad nisam uobražavaju da to na nekoga može uticati. Iskreno bih se iznenadio, pa pomalo i užasnuo ako bi mi se, ma na kome primeru, taj uticaj dokazao, (a da nije reč o piscu, jer držim da pisci utiču isključivo jedan na drugog, a da su na sve ostale ljude i njihove živote bez stvarnog uticaja).

Uticaj umetnosti, ako ga ima u vidu koji zaslužuje pažnju, u najmanju ruku je neizračunljiv i nepredvidiv. Umetnost ne menja naše predstave o svetu nego ih samo potvrđuje. Utiče ako se slažemo sa njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

Ali uprkos tome što istrajno ne verujem u bilo kakvu moć literature, njenu sposobnost da utiče, menja, popravlja, u jednom svetu inherentne žudnje za moći, izgledalo bi mi neprirodno da ona nema i tih ambicija.

U istini ravnodušna književnost ne postoji, osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj se reč angažovala na pogrešnoj strani, ili nedovoljno na strani koju smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima, činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička, već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička, pa i biološka. 

Moja je književnost samo otisak moje predstave sveta, pa time i mog odnosa prema njemu, i angažmana u njemu. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije, ni istinitije od mog mišljenja. (Naprotiv. Reči jedva da nešto izražavaju od onog što mislimo, naše misli jedva nešto od onog što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onog što živimo.) 

Ne verujem, kao što tvrdi Engels, da je Balzak, uprkos sebi i svom legitimizmu, bio objektivni slikar svog doba. Bio je to upravo zahvaljujući sebi. Književnost može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona, često nespretno, simulira rešenja koja pripadaju religijama, filosofijama ili društvenim doktrinama.

Međutim, kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jeer nema moć da rešava egzistencijalne probleme života i smrti, to je isto kao kad bismo odbacili kašiku jer smo razočarano ustanovili da se njome, doduše jede, ali da ona sama, kašika, nikoga ne može nahraniti.

Društvene doktrine u asocijacijama ljudi – a pomalo i u vojsci i policiji – imaju instrumente kojima popravljaju svet. Oruđe morala je zakon predrasuda, vera, običaja, tradicija, u svim kombinacijama, ponekad čak navika ili kukavičluka.

A književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je: odgovaraju li čemu te reči?

I makakav odgovor pisac tim nepouzdanim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja: izražavanjem ličnog odnosa prema datoj stvarnosti. Bilo bi razume se, udobno poverovati kako život i umetnost stoje prema realnosti kao što dva različita jezika istog korena stoje prema nekom od njenih pojmova. 

Odnos je, nažalost, drukčiji i više liči građenju dva naporedna, prividno slična, ali stvarno različita, u drugim dimenzijama postojeća sveta, Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njeno onomatopejsko podražavanje, već izražavanja jednog odnosa, u najvećoj meri ličnog, ako ne i proizvoljnog, pa i neprimenljivog izvan nadstvarnosti samog dela.

Tu negde leže i priorodne granice književnosti i nesporazumi povodom one koja ih prelazi i one koja odbija da ih pređe.

Upustimo se, najzad opet, i po običaju, u jednu malu protivrečnost, ako ništa drugo ono da još jednom ilustrujemo raniju tvrdnju kako je pametnije verovati knjigama nego njihovim piscima, ali s potajnom nadom da je ona ipak prividna.

Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja s bogovima, premda nas je istorija svojim uzastopnim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti Otkrivača Velova Umetnosti, Ispitivača, Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta nije stvaralački uticala. 

Hoću samo da kažem da, ako postoji, taj uticaj nije više njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opsesivne situacije u kojima, blagodareći kodiranom jeziku, umetnost može ponekad izreći i ono što se normalnim ne može ili ne sme, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu ili smeju reći i normalnim. U drugom slučaju, ona automatski prestaje da bude umetnost. 

U  prvom takvog automatizmu nema. Sve zavisi od dara, savesti i situacije. Ali bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovakvog angažmana. I to bez obzira, takođe, na posledice po samu umetnost – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbinu književnosti nije ni najveća, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu, usudio bih se reći najamničku funkciju. 

Od tvorca postaje medijator, od proroka – misionar, od mađioničara, čarobnjak, maga – medijum. Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasila je svoju dušu, opravdala privremeni gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.

Sad bi, naravno, valjalo reći šta je njena urođena priroda, šta primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i malo ko drugi – na tu temu nemam šta da kažem. Osim da ponovim šta trenutno mislim da je funkcija moje:

Kroz nju saznajem i to saznanje u književnom kodu saopštavam.