MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo, Copyright © Borislav Pekić
(Kolaž 1968-1984)
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(MITA O UMETNOSTI)
Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za
mene, osim pod prinudom, „književni život“ nikad nije imao ikakav značaj. Kad
sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac,
i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom
građansko zanimanje kao i svako
drugo.
Distinkcija je važna naročito kada je reč o
„slobodi stvaralaštva“, temi dana, evo već nekoliko desetina godina, šta kažem,
evo već nekoliko hiljada godina. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti
veća od svih drugih, koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda
u ovoj civilizaciji.
Drugim rečima, čovek kao pisac, ne sme imati veću, mada
može imati ponešto drukčiju slobodu od one što je imaju kao pripadnik
jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda, plaćena
nekim ropstvom, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram
neotuđivim delom ljudskih i građanskih sloboda, a ove slobode osnovnim uslovom
za one umetničke.
Takođe sloboda koju izražavam u svojim knjigama
ne stoji ni u kakvoj vezi s merom slobode u društvu, jer meru slobode u
njima određujem ja, kao što moju meru slobode kao građanina određuje
društvo ili bi bilo bolje reći da ona proizilazi iz sukoba te propisane mere i
one koju mi zajednički nalažu moja savest i moje saznanje sveta.
Ako književnost, sasvim uslovno i netačno,
uostalom, (samo to retko ko priznaje), uporedimo sa ogledalom, onda je društvo
– Kaliban.
I sad šta će reći Kaliban kad se vidi u tom
gledalu?
Budući da je svako društvo mereno čak i svojim
idealima, pogotovu tuđim, nedovršeno ili nesavršeno, kao što je Kaliban tek
upola čovek, on ne može biti oduševljen svojim likom onako kako je oduševljen
njegovom predstavom u mašti. Verovatno će poneko ogledalo biti razbijeno.
Ponekad zajedno s majstorom.
(Doći će dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve
zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se stidimo, opraćemo se. Ako
verujemo da smo u pravu bili, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše
ili govori. Tvrdićemo da se to nije ni dogodilo kako se priča da se dogodilo, a
ponašati kao da se uopšte nije dogodilo. Možda ćemo se najposle ubediti da
nije. Jer „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše
sadašnjost, kontroliše prošlost“.)
Majstori koji ogledala amalgamišu moraju na tu
cenu biti spremni. Ona je uračunata u poziv, kao što je smrt uračunata u rat.
Književnost je rat. Rat između najmanje dve stvarnosti, one piščeve i one koja
se proglašava opštom. Između njih ne može biti mira, premda su ponekad moguća
primirja ili stanja naoružane neutralnosti.
Književnođću se svet ne gradi. U najboljem
slučaju on se njome razlaže i ispituje, (u najgorem – razara). Za književnost
manje od svakog oblika mišljenja vredi ubeđenje da je ovo najbolje od svih
mogućih svetova. Ako joj je uopšte neko ubeđenje prirođeno, onda je to, da je
on od svih mogućih – najgori.
To je, kako je kazao Krleža, „njen familijarni
oblik prihvatanja sveta“. A ako književnost ne može da gradi, još manje može da
izgrađeno sledi. Za prvo nije sposobna, za drugo spremna. I, ako pisac nije
poštar da raznosi poruke, ni književnost nije pošta, s koje se podižu one
preporučene.
I u tom kontekstu položaj književnika ne zavisi
odsudno od stava države prema njemu, ma kakav on bio. U principu je za državu
mnogo značajniji stav pisca prema njoj, nego što je za pisca – uprkos svih
prividnosti – značajan stav države prema njegovim delima. Jer, drugi je
prolazan, umire sa piscem ili ubrzo posle njega. Prvi ume dugo da traje, često
i mnogo duže od društva koje ga je odbacilo.
No comments:
Post a Comment