MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI

(MITA O UMETNOSTI)

Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za mene, osim pod prinudom, „književni život“ nikad nije imao ikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje  kao i svako drugo.

Distinkcija je važna naročito kada je reč o „slobodi stvaralaštva“, temi dana, evo već nekoliko desetina godina, šta kažem, evo već nekoliko hiljada godina. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od svih drugih, koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u ovoj civilizaciji. 

Drugim rečima, čovek kao pisac, ne sme imati veću, mada može imati ponešto drukčiju slobodu od one što je imaju kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda, plaćena nekim ropstvom, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom ljudskih i građanskih sloboda, a ove slobode osnovnim uslovom za one umetničke.

Takođe sloboda koju izražavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi s merom slobode u društvu, jer meru slobode u njima određujem ja, kao što moju meru slobode kao građanina određuje društvo ili bi bilo bolje reći da ona proizilazi iz sukoba te propisane mere i one koju mi zajednički nalažu moja savest i moje saznanje sveta.

Ako književnost, sasvim uslovno i netačno, uostalom, (samo to retko ko priznaje), uporedimo sa ogledalom, onda je društvo – Kaliban.

I sad šta će reći Kaliban kad se vidi u tom gledalu?

Budući da je svako društvo mereno čak i svojim idealima, pogotovu tuđim, nedovršeno ili nesavršeno, kao što je Kaliban tek upola čovek, on ne može biti oduševljen svojim likom onako kako je oduševljen njegovom predstavom u mašti. Verovatno će poneko ogledalo biti razbijeno. Ponekad zajedno s majstorom.

(Doći će dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se stidimo, opraćemo se. Ako verujemo da smo u pravu bili, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše ili govori. Tvrdićemo da se to nije ni dogodilo kako se priča da se dogodilo, a ponašati kao da se uopšte nije dogodilo. Možda ćemo se najposle ubediti da nije. Jer „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“.)

Majstori koji ogledala amalgamišu moraju na tu cenu biti spremni. Ona je uračunata u poziv, kao što je smrt uračunata u rat. Književnost je rat. Rat između najmanje dve stvarnosti, one piščeve i one koja se proglašava opštom. Između njih ne može biti mira, premda su ponekad moguća primirja ili stanja naoružane neutralnosti.

Književnođću se svet ne gradi. U najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje, (u najgorem – razara). Za književnost manje od svakog oblika mišljenja vredi ubeđenje da je ovo najbolje od svih mogućih svetova. Ako joj je uopšte neko ubeđenje prirođeno, onda je to, da je on od svih mogućih – najgori.

 To je, kako je kazao Krleža, „njen familijarni oblik prihvatanja sveta“. A ako književnost ne može da gradi, još manje može da izgrađeno sledi. Za prvo nije sposobna, za drugo spremna. I, ako pisac nije poštar da raznosi poruke, ni književnost nije pošta, s koje se podižu one preporučene.

I u tom kontekstu položaj književnika ne zavisi odsudno od stava države prema njemu, ma kakav on bio. U principu je za državu mnogo značajniji stav pisca prema njoj, nego što je za pisca – uprkos svih prividnosti – značajan stav države prema njegovim delima. Jer, drugi je prolazan, umire sa piscem ili ubrzo posle njega. Prvi ume dugo da traje, često i mnogo duže od društva koje ga je odbacilo.