MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo, Copyright © Borislav Pekić
(Kolaž 1968-1984)
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(MITA O UMETNOSTI)
Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnost,
koji se – ne znam zašto – uvek predstavljaju kao dijalozi, osnovni nesporazum
je u njenom naročitom odnosu prema tzv. Stvarnosti, pod kojom se,očigledno,
redovno podrazumeva neka aktuelna, ili istorijska ali izolovana
situacija, a ne univerzalna stvarnost koja se jedina uistini tiče umetnosti.
Aktuelna
može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Mnoge su aktuelne stvarnosti mrtve,
sterilne, izlišne, i sa gledišta istorije, i sa gledišta umetnosti. A upravo
one izazivaju dramatične nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti
ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, posthumni život.
Monistička težnja za „zajedničkom stvarnošću“ –
tamo gde su zajedničke tek konstruktivne okolnosti bezbroj paralelnih – dovodi
do žudnje za „zajedničkom umetnošću“, a ova do zahteva da se naporedne
stavrnosti umetničkih dela podrede opštoj, prilagode i premodeliraju prema
jednoj „zajedničkoj“.
(Svet objektivno može biti raj, ali ako umirete
od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo
je verovatno da ćete u svojoj testamentarnoj knjizi, pisanoj u bolesničkoj
postelji mariti za tu „rajsku zajedničku stvarnost“, brinuće vas jedino vaš
lični pakao. Ali, ako ste dobar pisac, univerzalna istina o opštem raju biće
sadržana i u opisima ličnog pakla.
Stoga je okriviti delo za stvarnost koju simulira
isto što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog dalekog krvnog rođaka.
Ako je i spontan, urođen humanistički karakter umetnosti jednako je dubiozan
kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno čovečni.
U svetu dominacije
slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost – dok nas neko
neponavljanje, eufemistički nazvano izuzetkom, ne otrezni – dejstvo umetnosti
je ne manje nedokučivo od njenog porekla ili njene prirode, svrhu da i ne
pominjemo.
Platonistička briga zajednice za umetnost nešto
je svetlije naličje zahteva da joj ova robuje. Cenovnik brige je poznat.
Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je
nemoralan, već što se ne isplaćuje. Pišete, naime, sve gore, a od toga imate
sve manje. Najzad vas više niko ni za šta neće platiti. Postajete otpadnik, a
zna se šta se sa njim radi.
No comments:
Post a Comment