Život na ledu I deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik 1970
Iz dnevnika
Borislava Pekića.
Januar 1970.
godine.
1. Nema ništa
čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku
i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući
čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista
liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.
2. Okupira me
tema Joseph Fouche-a. Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke
transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u
službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim
najtiranskijim gospodarima.
Prema Fouche-ovom talentu i njegovim inicijativama,
policajci tipa Himmler-a, a pogotovu Berije, izgledaju nam kao obične mehaničke
lutke. Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure
njihovih gospodara, Hitler-a i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet
političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na
lestvici vrednosti)
Fouche iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog
Robespierre-a i jednog Napoleon-a. Pa ipak je umro u postelji. U francuskoj
istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i
amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To
je Richelieu-ova “Siva eminencija” – Opat Joseph.
3. Plan do 1.
aprila 1970. godine:
- “Vrlo
poštovani gospodine ministre” – za RTB;
- “Konopac i
tronožac” a možda i “Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Koeln;
- dramatizacija
“Vremena čuda” (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
- konačna
redakcija “Hodočašća Arsenija Njegovana” i “Genealogija Njegovan-Turjaških” za
Prosvetu;
- “Dnevnik
konfidenta”, “Poslednji Sokratovi dani”, “Izjava Jakova Njegovana” i redakcija
“Pada Ikara Gubelkijana” (pod zajedničkim naslovom “Kolaboracionisti”) za
Lausanne-u i Nolit;
- nastavak
rada na “Graditeljima”;
- stare
dnevnike pripremiti za prekucavanje;
- rad na
dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.
4. Kao jedan
od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam
dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.
Kada sam već
ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj
“1984” godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove
metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga
pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.
5. Intervju V.
Ivanovića sa M. Tripalom u Politici od 29. 12. 1969. godine:
“Pomenuli ste komuniste kao manjinu u odredjenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nadju u manjini?”
“Pomenuli ste komuniste kao manjinu u odredjenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nadju u manjini?”
Član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ odgovara:
“To zavisi od pitanja o kojemu je riječ. Ako bi se radilo o nekim sudbonosnim pitanjima ja ne spadam u one koji bi smatrali da je demokratija cilj kome sve treba žrtvovati”. (U to ne sumnjam – prim. B. P.)
“Ako bi došla u pitanje sudbina socijalizma u Jugoslaviji NARAVNO (podvukao B. P.) da bismo upotrebili sva sredstva da se to spriječi. Ali, ima daleko više pitanja koja nisu te vrste. Prema tome treba ostati u okvirima normalne ideje i političke diskusije”.
6. Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on uspeti da se približi istoriji osećanja.
Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti. Zatim ono što se nekome dogadja uvek je manje od interesa nego kako mu se to dogadja. Ovaj refleks, medjutim, čak i u najslobodnijem dnevniku pod nesvesnim nadzorom autocenzure.
7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla JAVNO zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak.
(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu
brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što
braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju
kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je izmedju
ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na
giljotinu.
8. Niko
komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje,
odriče im se, medjutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog
političkog delovanja, jer ako iz takve “borbe” proizilazi onemogućavanje javnog
delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje
i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja –
onda je to
cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom
demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost. Nova ideološka ofanziva,
kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da
misle i da se ponašaju kao demokrati.
9. Ne biraju
ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi
ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo
ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.
10. Despoti
zaboravljaju da u borbi za vlast “razobličujući” svoje dojučerašnje najbolje
saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak
neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više
rezerve. Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom
razorio toliki broj odanih duša.
Pretpostavka da su i bogovi LJUDI, u mnogome
pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.
11. Sama
činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama
preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog
društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne
suprostavlja. To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime,
dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom KRUGU.
Kad mnoge od svojih
“slobodoumnih” prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se,
privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim
formulacijama: “Svi smo mi za socijalizam ...” na putnike koji se na daleki put
spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o
noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se
uopšte mislilo – nije socijalistička.
No comments:
Post a Comment