Pages

Friday, May 15, 2020

Život na ledu I deo


Život na ledu I deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970
Iz dnevnika Borislava Pekića.
                 
Januar 1970. godine.

1. Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.

2. Okupira me tema Joseph Fouche-a. Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim najtiranskijim gospodarima. 

Prema Fouche-ovom talentu i njegovim inicijativama, policajci tipa Himmler-a, a pogotovu Berije, izgledaju nam kao obične mehaničke lutke. Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure njihovih gospodara, Hitler-a i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na lestvici vrednosti) 

Fouche iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog Robespierre-a i jednog Napoleon-a. Pa ipak je umro u postelji. U francuskoj istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To je Richelieu-ova “Siva eminencija” – Opat Joseph.

3. Plan do 1. aprila 1970. godine:
- “Vrlo poštovani gospodine ministre” – za RTB;
- “Konopac i tronožac” a možda i “Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Koeln;
- dramatizacija “Vremena čuda” (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
- konačna redakcija “Hodočašća Arsenija Njegovana” i “Genealogija Njegovan-Turjaških” za Prosvetu;

- “Dnevnik konfidenta”, “Poslednji Sokratovi dani”, “Izjava Jakova Njegovana” i redakcija “Pada Ikara Gubelkijana” (pod zajedničkim naslovom “Kolaboracionisti”) za Lausanne-u i Nolit;
- nastavak rada na “Graditeljima”;
- stare dnevnike pripremiti za prekucavanje;
- rad na dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.

4. Kao jedan od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.

Kada sam već ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj “1984” godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.

5. Intervju V. Ivanovića sa M. Tripalom u Politici od 29. 12. 1969. godine:
“Pomenuli ste komuniste kao manjinu u odredjenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nadju u manjini?”

Član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ odgovara:
“To zavisi od pitanja o kojemu je riječ. Ako bi se radilo o nekim sudbonosnim pitanjima ja ne spadam u one koji bi smatrali da je demokratija cilj kome sve treba žrtvovati”. (U to ne sumnjam – prim. B. P.)

“Ako bi došla u pitanje sudbina socijalizma u Jugoslaviji NARAVNO (podvukao B. P.) da bismo upotrebili sva sredstva da se to spriječi. Ali, ima daleko više pitanja koja nisu te vrste. Prema tome treba ostati u okvirima normalne ideje i političke diskusije”.

6. Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on uspeti da se približi istoriji osećanja.

Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti. Zatim ono što se nekome dogadja uvek je manje od interesa nego kako mu se to dogadja. Ovaj refleks, medjutim, čak i u najslobodnijem dnevniku pod nesvesnim nadzorom autocenzure.

7. Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla JAVNO zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak. 

(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je izmedju ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.

8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, medjutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve “borbe” proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – 

onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost. Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.

9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.

10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast “razobličujući” svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve. Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. 

Pretpostavka da su i bogovi LJUDI, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.

11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja. To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom KRUGU. 

Kad mnoge od svojih “slobodoumnih” prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama: “Svi smo mi za socijalizam ...” na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge. Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.



No comments:

Post a Comment