Život na ledu II deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik 1970
nastavak
Iz dnevnika
Borislava Pekića.
Januar 1970.
godine.
12. Povodom beleške pod 8. (vidi OVDE). Ovo,
razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da “slobodno” izražavanje
mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju.
Medjutim,
kanda se još ranije, pre slučaja sa “Predlogom za razmišljanje” i Književnim
novinama, sve jasnije i sve izgradjenije počela, u načinu delovanja
komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska
praksa, njena osnovna načela su: prikrivanje diktature posredstvom angažovanja
masa
za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati (kao da pritisak
na mase takodje nije sila); zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa
državnih organa na gradjane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove
farse imati državne organe kao “odbranu” od demokratskih inicijativa, umesto da
im oni budu izvršioci
(zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije “smirivalo”
obračune medju prognanicima!). Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre
se, naime, u štampi[1] odredjena
pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o
skupu u Studentskom domu).
Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet
Beograda[2]
izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa
“egzekucionom listom imena” odašlje na stvarnu nadležnost partijskih
organizacija, od koji se, dabome, “s razlogom očekuje da će rasmotriti
postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama”.
Iza toga, prirodno,
komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije. Sad
više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad
Stojković kao urednik ima da dobije nogu[3]...
kao i Mihiz u svoje vreme.
U medjuvremenu se već
vodi briga i o daljim koracima. Pritisak “odozdo” formulisaće M. Popović u
zahtev da se u ime očuvanja demokratije predje na krivično gonjenje. Mehanizam
je providan. Ali funkcioniše.
13. Treba pobeći u stvarnost.
14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se
nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto
ne, i svoju 1948-u, prosto IZMISLILI.
15. Od monarhije postoji samo jedan
skuplji poredak; to je republika.
16. Niko nikome nema pravo da
oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su
majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to
pravo najmanje koriste.
17. U milanskom bombaškom slučaju
sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a
zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne
bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši
anarhisti.
18. Vi kažete: prelazimo na
ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja
otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta
otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.
19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto
je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti
da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim
kriterijumima nego što nam danas žele da predstave.
Nijedan
se “svesni” pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio
ubedjen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu
Staljinov pečat, kao što nema pristalice “jugoslovenskog koncepta” koji se
1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu
(ovo
objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži
alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz
slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha. U oba slučaja su
nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se izmedju dve vere, dva
straha, a ne izmedju dve ideje, ili dva poretka stvari.
20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u
miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne
i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost.
(Može se
raditi, naravno, i o kome drugom vodji, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph
Fouche-a.) Taj čovek se u društvu nešto mladje žene ili svoje odane domaćice
seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore
snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi.
Kakav prizor?!
[1] “Odgovori na poslanička
pitanja – Predstoji debata o zloupotrebama u visokoškolskoj nastavi – Dekani
Filozofskog i Filološkog fakulteta i rektor Univerziteta različito ocenjuju
nedavne razgovore u Srpskom filozofskom društvu”Članak iz Politike zalepljen u
dnevniku. (Prim. prir.)
[3] “’Prosveta’ – Komunisti
se ogradjuju od stavova Svete Lukića i Živorada Stojkovića”. Članak iz Politike zalepljen u
dnevniku. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment