Pages

Monday, May 18, 2020

Život na ledu II deo,


Život na ledu II deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak
Iz dnevnika Borislava Pekića.
                 
Januar 1970. godine.

12. Povodom beleške pod 8. (vidi OVDE). Ovo, razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da “slobodno” izražavanje mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju. 

Medjutim, kanda se još ranije, pre slučaja sa “Predlogom za razmišljanje” i Književnim novinama, sve jasnije i sve izgradjenije počela, u načinu delovanja komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska praksa, njena osnovna načela su: prikrivanje diktature posredstvom angažovanja masa 

za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati (kao da pritisak na mase takodje nije sila); zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na gradjane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao “odbranu” od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci 

(zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije “smirivalo” obračune medju prognanicima!). Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi[1] odredjena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu). 

Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda[2] izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa “egzekucionom listom imena” odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, “s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama”. 

Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije. Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu[3]... kao i Mihiz u svoje vreme.

U medjuvremenu se već vodi briga i o daljim koracima. Pritisak “odozdo” formulisaće M. Popović u zahtev da se u ime očuvanja demokratije predje na krivično gonjenje. Mehanizam je providan. Ali funkcioniše.

13. Treba pobeći u stvarnost.

14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i svoju 1948-u, prosto IZMISLILI.

15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji poredak; to je republika.

16. Niko nikome nema pravo da oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo najmanje koriste.

17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši anarhisti.

18. Vi kažete: prelazimo na ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.

19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim kriterijumima nego što nam danas žele da predstave. 

Nijedan se “svesni” pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubedjen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice “jugoslovenskog koncepta” koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu

(ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha. U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se izmedju dve vere, dva straha, a ne izmedju dve ideje, ili dva poretka stvari.

20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost.

 (Može se raditi, naravno, i o kome drugom vodji, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouche-a.) Taj čovek se u društvu nešto mladje žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!





[1] “Odgovori na poslanička pitanja – Predstoji debata o zloupotrebama u visokoškolskoj nastavi – Dekani Filozofskog i Filološkog fakulteta i rektor Univerziteta različito ocenjuju nedavne razgovore u Srpskom filozofskom društvu”Članak iz Politike zalepljen u dnevniku. (Prim. prir.)
[2] “Zaključci Gradskog komiteta”. Članak iz Politike zalepljen u dnevniku. (Prim. prir.)
[3] “’Prosveta’ – Komunisti se ogradjuju od stavova Svete Lukića i Živorada Stojkovića”. Članak iz Politike zalepljen u dnevniku. (Prim. prir.)


No comments:

Post a Comment