Život na ledu IX deo,

Život na ledu IX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da ću mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rđav povod. A sutra?

65. Odbijam da zauzmem stav – unapred. Odbijam da bilo o čemu odlučujem unapred i da moje ponašanje u svakom pojedinačnom slučaju podređujem jednom opštem, unapred usvojenom regulative, bez obzira da li je on formiran kao religiozni, moralni, filosofski, ili politički sistem. 

Hoću da se ispoljavam u neposrednom dodiru sa stvarnošću i ne prihvatam da se izmedju mene i te realnosti nađe bilo kakva misaona barijera. Mogu, dakle, i da budem protivurečan. 

Međutim, to nipošto ne znači, niti je isključeno da se posmatrajući moje ponašanje u pojedinim slučajevima, POST FESTUM u njemu ne otkrije neka logika. Zar se bez sistema, bez prinude preventivnog stava zaista ne može živeti?

66. Poruka Milovanu Đilasu: vi više ne vladate ljudima, vi još ne vladate idejama, a rečima nikad niste stvarno vladali. Ali vi ste vladali ljudima, i ideje su nad vama vladale, pa ćete jednom možda i sa svojim pravim rečima da se nađete.

67. Reči imaju kontekst, dela ga nemaju. A ako ga imaju šta se pod njim podrazumeva? Kakva je razlika u KONTEKSTU izmedju rečenice: “Ja sam ubio jednog čoveka” i stvarnog ubistva tog čoveka? Svi pravi pisci žele da izbace kontekst iz svojih dela, (kontekst u smislu sposobnosti jedne reči da označava više stvari odjednom), svi državnici žele da ga u svoja dela uvedu.

 (Obilje konteksta u postupcima i obeležava suštinu jednog političkog čina. U tom smislu je Đilas verovatno i rekao da Tito nije marksist već političar.) Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči SAM shvata. Državnici ne žele da budu shvaćeni – uopšte. 

Naime, oni žele da njihove reči imaju onoliko značenja koliko ima konteksta stvarnost kojima se obraćaju.

68. Skandal ili hrišćanska poslanica Miro Glavurtića[1]. Ovoj projekciji budućnosti (prema Matiji[2]) prisutni: M. Đilas, gđa Barović[3], Udovički (hrabri radikalni student koji nema hrabrosti da iz partije izadje), dopisnik Agence-France sa suprugom (otišao neposredno pre Mirovog ludila), Matija Bećković sa suprugom, Mirko Kovač, Desa Trevizan[4], ja i Ljiljana.

Bilo je reči o jednom katoličkom svešteniku koji je učestvovao u antisrpskim pogromima. Revoltirani Miro je izjavio da je to laž. Prema njemu katolička crkva nije sarađivala sa ustašima ni kao organizacija ni pojedinačno. 

Na pominjanje Stepinca[5], Miro je dobio napad, oborio je sa komode čaše, nazvao nas banditima, majku opsovao Đilasu i Matiji (ja sam u raspravi oko popova mudro ćutao, te bio pošteđen), poobarao sve kapute – ne u potrazi za svojim, već onako -  i uprkos mojim smirivanjima, u pratnji svoje konsternirane supruge napustio kuću. 

Tome se više nema šta dodati, osim da sam ja, bez ikakvih stvarnih razloga, pokušao da njegov postupak objasnim. Glavurtić je uvek govorio o tome da ludilo vlada svetom. Slažem se. Jedan od njegovih najvitalnijih izvora je u ljudima njegovog kova.

69. Državnik menja poruke kao i pisac – samo ih upućuje preko policije.

---

[1] 581 Miro Glavurtić (1932), slikar, vajar, pisac, a bavi se još i tapiserijom, minijaturama i fotografijom. Bio je član čuvene avangardne grupe slikara „Medijale“ kojoj su pripadali: Leonid Šejka, Olja Ivanjicki, Vlada Veličković, Ljuba Popović, Dado Đurić, Siniša Vuković. Posle dolaska Miloševića na vlast preselio se i živi u Hrvatskoj.

[2] Matija Bećković (1939), pesnik, član SANU, član Krunskog saveta. Glavna dela: Vera Pavladoljska, Metak lutalica, Tako je govorio Matija, Reče mi jedan čoek, međa Vuka Manitoga, Kaža, Čiji si ti, mali?, O međuvremenu i dr.

[3] Supruga advokata Jora Barovića, a majka advokata Nikole.

[4] Desa Trevizan, dugogodišnji novinar i dopisnik londonskog lista Times za Istočnu Evropu.

[5] Alojz Viktor Stepinac (1898–1960), hrvatski kardinal, arhibiskup Zagreba od 1937. do 1960. Po dolasku komunista na vlast osuđen na 16 godina robije ali je pomilovan posle 5 godina kada mu je ponuđeno da emigrira ili da bude konfiniran u Krašiću, što je i izabrao. Papa ga 1952. postavlja za kardinala, a 1988. proglašava i svecem.