Pages

Friday, May 22, 2020

Život na ledu V deo


Život na ledu V deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak
Iz dnevnika Borislava Pekića.
                 
Januar 1970. godine.

32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu STVARNOG života. [1]Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao KOMENTAR nego kao RADNJA[2]. Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. 

Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.

Pa dobro, zabeležimo onda da gospodjici Jan Becer i gospodinu Hamm-u (u čijem se semenu, nota bene, imadjahu da radjaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevodjenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; 

da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti MAMLAZOM; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rdjavo.

33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.

34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS. U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije “ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, 

a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u  v r l o  ograničenom smislu i obimu može govoriti o “informbirovštini koja traži pravo gradjanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti[3].

Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, medjutim, oduvek bila jedno od najubojitijih orudja političke borbe. 

Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM, znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka. 

Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima “da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju PRAKSU”. To je otvoren poziv na policijski pritisak. 

U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje. Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja. Što se tiče tzv. “nove levice” koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta “četničko-informbirovskih” struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. 

Medjutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u “lager”.

35. Šest pisaca traže – lice (farsa za radio).

36. Film o vajaru Džamonji; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; “Spomenici revolucije” – izdanje Svjetlost, Sarajevo.

37. Rad pa in as lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog Smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.

38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otudjenom svetu dijalog ne služi SAOPŠTAVANJU, već SAKRIVANJU SEBE.

39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je medjutim u tome što pogreške rdjave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rdjave politike plaćaju svi gradjani bez mogućnosti da je izbegnu.

 Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: “Drž’te lopova!”

40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca. Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, djubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. 

Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, medjutim, izgleda kao hronična bolest.

41. Mesto da tražimo zajedničke SADRŽATELJE, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim IMENITELJIMA.

42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova SVOJE partije da deluju u ime nadredjenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa. To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. 

Neka se koliko god im volja medjusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja OD NJIH diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno[4].

43. Telefonirao Dragoslav Mihailović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: “Ko s djavolom CRVENE tikve sadi o glavu mu se obijaju”. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškiću.

44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju “Prljavih ruku” – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvodjenja. 

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Igoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

 Da budem precizniji: one su se za dramsku RADNU interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom izmedju njih, one su tako zapustile DRAMU LIČNOSTI (problem direkcije, i smene planova). Ljiljana[5] smatra da se igralo gore nego pre dve godine. 

Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, medjutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije. Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar. 

Odmah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju. Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi odredjuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu odredjivati ciljeve. 

Pri tome je presudno da rdjava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve. Drama može biti (ako to već nije) ANTIKOMUNISTIČKA u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartrovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač. 

Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića. Po svojim nabedjenim političkim implikacijama “Tikve” su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. 

To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka. Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem PROMENE KURSA i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ). 

Pri tome drama skreće pažnju na pitanje INFORMISANOSTI. Ko do članova partije stvarno ZNA šta se zbiva? Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i odredjeni društveni poredak) je isti. 

Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt izmedju njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je UBILA KAO IZDAJNIKA preuzima njegovu politiku NA RUSKI PRITISAK, pa je čak pred Igoom kroz večitu Olgu brani ODEREROVIM rečima). 

Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija medju njima je Igo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948-e. 

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Igoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Igo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja,

 Igo ipak puca u partiju). Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura IZDAJNIK, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna orudja u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Igo završavaju u proteštnom samoubistvu. 

(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Igo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju izmedju ova dva odredjenja; 

Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Igo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. 

Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.) Igo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života. Revolucija ima i Odererovo i Igoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. 

Posle odlučujućeg razgovora Igo je ubedjen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem. Igo veli: “Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem”. 

Evo još nekoliko karakterističnih fraza: “Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo orudje, cilj je vlast” (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).

“... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...” (Oderer) “Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe”. (Igo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. 

On je tamo rešavao SVOJ problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tudje probleme. Društva recimo, ili klase. “Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti NJEGOVE ideje izgledale ispravne”. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Igoov uzvik: 

“Taj tip je opasan za partiju!” Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže: “Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!” Svojom dobrovoljnom smrću Igo iskupljuje zločin, za uvek utvrdjuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu IZDAJNIKA. On je svoje ruke oprao – A PARTIJA?



[1] Dnevnik je pisan plavim, črvenim, zelenim i crnim mastilom, zavisno od teme. (Prim. prir.)
[2] Ovaj deo se odnosi na plan da se porodica Pekić, za izvesno vreme, preseli u Englesku. Ta odluka je doneta posle posete Londonu krajem 1969. godine. Stvar se medjutim iskomlikovala, jer je Pekiću oduzet pasoš aprila 1970, koji mu je vraćen tek posle godinu dana. Za to vreme je bio odvojen od porodice, koja se nalazila u Londonu, i podvrgnut stalnom ispitivanju od strane policije. (Prim. prir.)
[3] U dnevniku je zalepljen isečak iz novina sa intervjuom. (Prim. prir.)
[4] Pekić je 1948. bio uhapšen kao član tada ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije i osudjen na 15 godina robije. Više o tome u njegovoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci tom I-III. (Prim. prir.)
[5] Pekić. (Prim. prir.)

No comments:

Post a Comment