Život
na ledu VI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik 1970 nastavak
Iz dnevnika Borislava Pekića.
Januar 1970. godine.
45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva,
nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah,
do djavola!
46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i
po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju,
odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način
mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.
47. Mi smo i od filosofije načinili
glumu. Zašto onda ne bi IGRALI Karla Marksa? Kako
bi Kapital ili Manifest izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci,
retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci POD VATROM
REFLEKTORA NAŠEG DOBA? (Možda “Sokratov” veliki monolog?)
48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u
Kafkinim Dnevnicima je sasvim
razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i
mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu
nas.
Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju
kao što je Proces i Zamak. Da, ono što nas zaokuplja su
beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.
49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno
sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više
nećemo biti u stanju da kontrolišemo. Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid
kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može
biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se laćamo pera a ne mitraljeza?
50. Nema nikakve sumnje, a o tome često
razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo
nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo
mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla.
Kada bi
me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne
afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na “polemike” sa komunistima
subjektivno isplatilo. Čina, medjutim, ZA SADA bar neće biti.
Onaj Kafkin
monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne
realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa
gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom
smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari SAMI VODIMO PROTIV SEBE, da smo
one tajanstvene i neprohodne zamkove
SAMI PROJEKTOVALI!
51. Povodom mog “Sokrata”. Glumac je u večnoj
potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe
ponudjenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz
razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu,
uzdižući je do sablasne metafore.
Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na
raspolaganju da svoju ličnost spozna.
Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino
odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda
vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?
No comments:
Post a Comment