Život na ledu VII deo

Život na ledu VII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

52. Bedna je uloga savremenog romansijera, ne može se više izmisliti nijedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano. U najboljem slučaju može mu se istaći neka boja (nipošto dodati) kao završni retuš u slikarskim školama koje se prepušta revnosnim učenicima. 

Učenik senči azur na nebu koga je zajedno sa celom neizmenljivom scenom upravo oturio Majstor pre nego što će se uputiti praznom platnu da i na njega četkom nanese već smišljen prizor nekog novog ludila.

Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih reši, nauka da ih opisuje i kadikad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih KORISTI. Šta ostaje piscu?

53. “Pravo očajanje odmah i uvek PREVAZILAZI svoj cilj”. (Kafka – Dnevnici) To je nema sumnje bolesno, ali je tako. Tako je i sa svakom stvari na ovom svetu. I istorija je prava ako prevazilazi svoj cilj, a čovečiji život, naročito. 

Moglo bi se kazati, medjutim, da je prava istina ona koja sasvim obuhvata svoj cilj (predmet) ali to bi samo prividno bilo tačno, jer se ni zaista prava istina ne može držati samo svog predmeta, ona ga mora prevazići, ona se naime mora dovesti u odnos, PRODUŽITI do drugih predmeta. 

A prava reč? Primena ovog načela na jezik uništila bi očajničku težnju pisaca da njihove reči imaju uvek jedno isto, odredjeno značenje.

54. “Naime, sve stvari koje mi padaju na pamet – ne padaju mi na pamet počev od kolena, nego tek negde počev od njihove sredine”. (Kafka – Dnevnici) Izvanredno zapažanje. 

Da, uvek ste ubačeni u sredinu neke priče, uvek ste u nekom prokletom zadocnjenju, kao da se po savršenom mraku krećete dugo, beznadežno dugo, a onda se sve svetlosti jarko upale i vi ste usred neke bitke, u ludnici, držite devojku za ruku, prisutvujete u svakom slučaju samo drugom činu od dva ili tri, nikad prvom. 

I vaš je rad uvek neka mučna rekonstrukcija. Podizanje Persepolja[1] s onim nejasnim tlocrtom i nekoliko - kamenčura.

55. Dokle ćemo ljude gurati pred puščane cevi, ubijati im majke pred očima od osam godina, puštati ih da se otimaju o dojku prilikom brodoloma, polagati ih u ljubavni ležaj sa rodjenim bratom, usadjivati im neodoljivu potrebu da znoj ispod kapaka isteraju ubijajući Arape, 

otvarati im vrata usamljenog provincijskog doma da bi tamo izmasakrirali čitavu familiju, standardnu i nevinu uz to, nagonili ih da vijaju kaludjerice, prolazeći pored kurvi koje im se, doduše za novac, nude, vešati ih pomalo i sa sopstvenim uživanjem, pogotovu ako smo vlasni da ih sa vešala skinemo kad hoćemo 

ili da ih bar posthumno rehabilitujemo, dovoditi ih u idiotski položaj da NE ZNAJU za revoluciju koja im je pre više od dve decenije oduzela imovinu,

gnječiti ih sve dotle dok ne ispolje neko mišljenje ili osećanje ili ponašanje za koje mi verujemo da bi ga pod datim okolnostima morali ispoljiti, navoditi ih da ubijaju babe lihvarke da bi napravili jednog nenadmašnog islednika (čiji metodi spori ali dostižni, uostalom, nisu u Rusiji našli sledbenike) – 

IMA LI SMISLA NAJUZDRŽANIJE NABRAJATI SVE PRIMERE, a jedva da ima po koji suprotan, u kojima književnost nije slikajući zlo, zabludu, glupost, porok, zločin i izopačenost pokušala ovaj svet da učini boljim, istinitijim, mudrijim, zrelijim, nevinijim i prirodnijim. A ciljevi ostvaruju li sredstva, ili ipak sredstva – ciljeve?

---

[1] Persepolis je bio prestonica persijskog carstva iz vremena Darija u V veku pre n.e. Razorio ga je i spalio Aleksandar Veliki. Očuvani su samo delovi raskošnih carskih palata Ahemenida.