Život
na ledu VIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik 1970 nastavak
Iz dnevnika Borislava Pekića.
Januar 1970. godine.
56. Možda će Hristina[1] koja je došla na Isidorov[2]
pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde
udati za nekog BLAGOJA na visokom položaju i možda će jednom ipak postati
ljubavnica B. P.-a[3].
57. U raju i vatra hladi.
58. Na večeri bio Besemeres[4].
On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da
pronadje program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke. Zanimljivo Voberovo
objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do
svojih IDEALNIH projekcija.
Odlični Mirkovi[5]
(autobiografski) “Rodjaci”.
59. Osećajnost koja pisce uopšte čini
nesposobnim za vodjenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem
nekoliko uostalom sumnjivih primera (Gete[6])
deficit ove osećajnosti nije dozvolio Čerčilu[7]
ili Djilasu[8] da
se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha.
Pa ipak
talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima –
istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se
predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo
kakav uvid.
60. Jedan dobar deo dogmi od
religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i
stvar (dobrog) odgoja. K a d j e
i v e r a u B
o g a postala stvar odgoja i društvenog
protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u
konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?
61. Mi činimo prave podvige da
bismo svoje zablude učinili opštim.
62. Gledao jednu rdjavu dramu
Arbuzova[9] “Utvara Čehova”. Medjutim,
pošto sam je gledao u društvu “komentatora” došao sam do ubedjenja da za pisca
nema goreg iskustva nego da nečiju tudju dramu gleda tako na televiziji (ne
svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale).
Ali na onoj tudjoj NERAZUMEVANJE
je u neposrednom i razarajućem dejstvu.
63. Dok se život na svim nivoima
komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i
sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi
posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje
stvarnosti,
dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao
se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se
sve oko nas razgradjuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka
nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena
svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama.
U
afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u
konstatacije? Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je
lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je
odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda
jednu lažnu i nemoguću NEUTRALNOST.
Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto
u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako LAŽNU radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente MOGUĆE stvarnosti) i da
pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem
pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti.
Takva
realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno dogadja.
Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim
grafičkim skrivalicama.
[4] John Besemeres, doktor nauka koji je
predavao političke nauke na Monash univerzitetu; šef poljskog i slavističkog
departmana Macquarie univerziteta; proveo je 5 godina kao prevodilac u Beogradu
i Varšavi; Borislav i Ljiljana Pekić venčali su Johna Besemeresa i Anu u
Beogradu i ostali prijatelji.
[5] [5] Mirko Kovač (1938), crnogorski, hrvatski i
srpski pisac. Dela: Vrata od utrobe (NIN-ova nagrada), Gubilište, Uvod u drugi
život, Kristalne rešetke, Ruganje s dušom, Grad u zrcalu, Ruže za Nives Kon. Pisao I scenarija za igrane filmove:
Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije.
[6] Johann Wolfgang von Goethe
(1749–1832), nemački književnik, pesnik, pisac drama. Bavio se filozofijom i teologijom.
Glavna dela: drama Faust, roman Stradanja mladog Vertera i putopis Putovanje po
Italiji.
[7] [7] Sir Winston Leonard Spencer Churchill, (1874–1965), britanski
političar. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. Oficir
u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik
vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost i prva osoba koja je dobila
počasno državljanstvo SAD.
[8] Milovan Đilas (1911–1995), jugoslovenski komunista
i političar, teoretičar i najpoznatiji disident. Za vreme II svetskog rata
jedna od glavnih ličnosti u partizanskom pokretu kao i u vladi posle rata.
Postao je jedan od najpoznatijih kritičara sistema sa pozicije marksističke
ideologije i to kako u zemlji tako i u inostranstvu. Od 1954. bio je nekoliko
puta osuđivan i proveo je preko devet godina u zatvoru. Objavio je brojne
teorijske knjige kao i romane i pripovetke: Nova klasa, Razgovori sa Staljinom,
Vreme vlasti, Besudna zemlja, Tamnica ideja, Knjiga o Njegošu i dr.
No comments:
Post a Comment