Život na ledu VIII deo,

Život na ledu VIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik 1970 nastavak

Iz dnevnika Borislava Pekića.

                 

Januar 1970. godine.

56. Možda će Hristina[1]  koja je došla na Isidorov[2] pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde udati za nekog BLAGOJA na visokom položaju i možda će jednom ipak postati ljubavnica B. P.-a[3].

57. U raju i vatra hladi.

58. Na večeri bio Besemeres[4]. On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da pronadje program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke. Zanimljivo Voberovo objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do svojih IDEALNIH projekcija.

Odlični Mirkovi[5] (autobiografski) “Rodjaci”.

59. Osećajnost koja pisce uopšte čini nesposobnim za vodjenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem nekoliko uostalom sumnjivih primera (Gete[6]) deficit ove osećajnosti nije dozvolio Čerčilu[7] ili Djilasu[8] da se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha. 

Pa ipak talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima – istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo kakav uvid.

60. Jedan dobar deo dogmi od religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i stvar (dobrog) odgoja.    K a d    j e  i   v e r a   u   B o g a   postala stvar odgoja i društvenog protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?

61. Mi činimo prave podvige da bismo svoje zablude učinili opštim.

62. Gledao jednu rdjavu dramu Arbuzova[9] “Utvara Čehova”. Medjutim, pošto sam je gledao u društvu “komentatora” došao sam do ubedjenja da za pisca nema goreg iskustva nego da nečiju tudju dramu gleda tako na televiziji (ne svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale). 

Ali na onoj tudjoj NERAZUMEVANJE je u neposrednom i razarajućem dejstvu.

63. Dok se život na svim nivoima komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje stvarnosti, 

dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se sve oko nas razgradjuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama. 

U afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u konstatacije? Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda jednu lažnu i nemoguću NEUTRALNOST. 

Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako LAŽNU radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente MOGUĆE stvarnosti) i da pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti. 

Takva realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno dogadja. Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim grafičkim skrivalicama.

---

[1] Ličnost iz nedovršenog romana B. P. Graditelji. (Prim. prir.)

[2] Glavna ličnost istog romana,(Orim. Lj. P.)

[3] Pekić je takodje ličnost tog romana kao prijatelj Isidora Njegovana. Prim. Lj. P.

[4] John Besemeres, doktor nauka koji je predavao političke nauke na Monash univerzitetu; šef poljskog i slavističkog departmana Macquarie univerziteta; proveo je 5 godina kao prevodilac u Beogradu i Varšavi; Borislav i Ljiljana Pekić venčali su Johna Besemeresa i Anu u Beogradu i ostali prijatelji.

[5] [5] Mirko Kovač (1938), crnogorski, hrvatski i srpski pisac. Dela: Vrata od utrobe (NIN-ova nagrada), Gubilište, Uvod u drugi život, Kristalne rešetke, Ruganje s dušom, Grad u zrcalu, Ruže za Nives Kon. Pisao I scenarija za igrane filmove: Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije.

[6] Johann Wolfgang von Goethe (1749–1832), nemački književnik, pesnik, pisac drama. Bavio se filozofijom i teologijom. Glavna dela: drama Faust, roman Stradanja mladog Vertera i putopis Putovanje po Italiji.

[7] [7] Sir Winston Leonard Spencer Churchill, (1874–1965), britanski političar. Bio je predsednik vlade od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. Oficir u britanskoj vojsci, istoričar, pisac i slikar. Jedini je britanski predsednik vlade koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost i prva osoba koja je dobila počasno državljanstvo SAD.

[8] Milovan Đilas (1911–1995), jugoslovenski komunista i političar, teoretičar i najpoznatiji disident. Za vreme II svetskog rata jedna od glavnih ličnosti u partizanskom pokretu kao i u vladi posle rata. Postao je jedan od najpoznatijih kritičara sistema sa pozicije marksističke ideologije i to kako u zemlji tako i u inostranstvu. Od 1954. bio je nekoliko puta osuđivan i proveo je preko devet godina u zatvoru. Objavio je brojne teorijske knjige kao i romane i pripovetke: Nova klasa, Razgovori sa Staljinom, Vreme vlasti, Besudna zemlja, Tamnica ideja, Knjiga o Njegošu i dr.

[9] Aleksej Nikolaejvič Arbuzov (1908–1986), sovjetski dramski pisac.