Život na ledu L21 deo

Život na ledu L21 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine.

Ja i Krleža

Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). 

Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom. 

Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac. A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.

Život na ledu L20 deo

Život na ledu L20 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:

„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. 

Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“

Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza. 

Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani. 

Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli. I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. 

Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.

Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. 

Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.

Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:

„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“

Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije. Nama je rečeno da smo slobodni. 

Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima. 

Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.

Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti. 

Sad kada nam se kaže da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma, i da li ga razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego jedan privid koji može preko noći nestati.

Život na ledu L19 deo

Život na ledu L19 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Na strani 1874. Pavlović kaže:

„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. 

Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu, korist za radničku klasu su neosporne: podići će joj se životni standard, rešiće se mnoga socijalna pitanja. Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem: ima li ko drukčije mišljenje? 

Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav: parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina. ’Tako je!’ saglašava se rukovodilac (...)“.

Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. 

Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe.

 Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro. 

Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.

Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:

„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“

Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:

„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“

Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.

Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:

„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.

U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti).

 Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.

U brizi za nesmotrenog druga, o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog prijatelja njegovih rođaka. Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna sekretara partijske organizacije.

Mak je to učinio. Ali sekretar je ostao ravnodušan.

Kasnije je shvatio da je posredi bila provokacija, njemu namenjena: hteli su da ga provere. (...)“

Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. 

Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. 

Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.

Život na ledu L18 deo

Život na ledu L18 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja.

 Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu. Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. 

Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.

Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:

„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ 

I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“

Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:

„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. 

U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. 

’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“

Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno. 

Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji. 

Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.

Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. 

Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.

Život na ledu L17 deo

Život na ledu L17 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:

“Brigada nam je, u leto 1949., radila na temeljima Predsedništva vlade na Novom Beogradu.

Prvi put krenula je na akciju skoro cela gimnazija. (...)”

Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. 

U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim propraćena, nikakvim komentarom data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija. Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. 

U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji. Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe skojevci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.

Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi skojevci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo. 

Pretpostavljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnik direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.

Ne znam da li sam komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, ukoliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa čak možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom. 

Zamalo da se uostalom to i dogodi, jer neprijateljstvo koje sam ja izazivao kod rukovodioca brigade bilo je toliko veliko, da su se odlučili da me iz brigade izbace pod izlikom da sabotiram i da neprijateljski delujem. Ovo drugo je delimično bila laž. Bila je laž u smislu toga da oni nisu mogli znati kako ja to neprijateljski delujem, a da sam neprijateljski delovao – to je bilo tačno.

Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju. 

Zajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.

Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.

Život na ledu L16 deo

Život na ledu L16 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića.

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. 

Ovaj se komentar odnosi na jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina, bio opsednut kontraverznom aktivnošću: razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u ideologiji, ciničnog pragmatizma u politici; i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. 

Time je, u toku mnogih godina, ostao privržen skojevskim idealima kojih se, intimno, nije nikada ni odricao. (...)”

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran skojevskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa skojevskim idealima? 

Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati skojevac, a boriti se sa svim skojevskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) Kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno: violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom, po ovim osobinama Mak će i do smrti ostati revolucionar. To jest Idealist.”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove.

 Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam. A ne znam u stvari ni šta su to skojevci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, skojevci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. 

Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima. 

To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. 

Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videti možda u novim skojevcima, u novim generacijama. 

Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao skojevski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam skojevac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod skojevske.

Život na ledu L15 deo

Život na ledu L15 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine

Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine.

Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.

Krleža na jednom mestu kaže:

„(...) Tridesetitri godine minule su od lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik toga imena i tog perioda. (...)“

Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Krleža zatim veli:

„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste, kao jutarnja svjetlost iz minute u minut.

Iz naše mladalačke, romantične perspektive“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz „Borbe“, januara 1924. godine, 

„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku, i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bijedne, politikantske, socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne, i koliko god je to grubo, treba da se kaže: glupe! (...)“

Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. 

Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.

Krleža zatim kaže:

„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni Gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i Istina, jasni kao dva puta dva četiri. (...)“

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Jurija Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. 

O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje. 

Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.

Krleža dalje kaže:

„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas, po Lenjinu, interesuje ili, bolje, trebalo bi da nas interesuje prije svega - i jedino – „samoodređenje proletarijata unutar jednog naroda“. (...)“

Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.

 On govori to u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.

I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima međunarodnim.

I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.

Život na ledu L14 deo

Život na ledu L14 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

Govori Krleža dalje:

„(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca i izgona, motivi šestojanuarskog kraljevskog nasilja, koji su trajali dvadeset godina, ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“

Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:

„(...) Jeseni 1939., u prvim mjesecima evropskog rata kada su elementi gentlemanskog agrementa Molotov - Ribbentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste, paklene magle, drakonskim je mjerama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmiljeli su se detektivi (...).“

Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.

A onda Krleža veli:

„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana, koji osim špricera i klobase ne vjeruje ni u što na svijetu osim u Mali Oglasnik, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare, koja se počela buniti protivu banskog kuružnjaka, kao protivu simbola državne stvarnosti. (...)“

Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.

I najzad Miroslav Krleža završava nečim što bez ikakvih promena može da se odnosi i na našu situaciju i da bude poziv i nama danas.

„(...) Zadaća svakog našeg naprednog, poštenog i misaonog čovjeka jeste (a to nije nikakva naročita mudrost), da odvoji istinu od neistine, fantaziju od stvarnosti, parole od narodnog interesa, prosuđujući stvari i događaje po pravilu običnog, jednostavnog i svima razumljivog ljudskog morala i pameti. (...)“

Život na ledu L13 deo

Život na ledu L13 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:

„(...) Danas, u razgaru takozvane strukturalne krize seljačkog gospodarstva, kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocijepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen, na nacionalnoj ekonomskoj bazi od šestotina dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju, (...).

 Danas, kada je industrija doživjela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama (...), kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, (...)“ itd, itd.

Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neusavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.

Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:

„(...) Ako je svrha građanske klase, da se oslobodi nacionalno (u obliku samoodređenja do ocepljenja) samo zato, da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom takozvanom nacionalnom slobodnom tržištu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više, za to, da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cijenu? (...)“

Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr.

 Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet. Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.

ivot na ledu L12 deo

Život na ledu L12 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

„Ali neka ne misle“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan, da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. 

Još nisu izumrle kod nas generacije, koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja, ili su krvarile po frontama, mladenački naivno žrtvujući sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova, te sazrijevajući polagano još od balkanskih ratova, preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarska i Moskve; one i danas postoje, (...)“

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko-hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje:

„(...) Neka razmisle o tome, da je još uvijek bolj, da njihova djeca slome štap na njima kao nad lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“

Dalje Krleža veli:

„(...) Hrvatski proleterijat, koji nije nikada priznao taj fait-accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u ustavotvornoj skupštini 1920., za federativnu, demokratsku republiku južnoslovjensku. 

Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevske vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjenskih naroda, poslije vidovdanskog atentata. 

Krnja konstituanta, respektive krnji parlamenat, koji uslijed tog nasilnog čina već na početku nikada nije mogao postati parlamentarnim sredstvom, predstavljao je obično policijsko nasilje, a svi parlamentarni izbori do šestoga januara bili su karikatura demokracije. Više od dvadeset godina ovom zemljom tekla je krv.“

Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na izborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata, nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske Komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.

Krleža veli:

„Stvorena po zapadnoevropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918 – 1919., versailleska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u rukama mlade buržoazije, zaista je to i postala što je po financijalno-političkom planu i trebala da bude: vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“

To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine, zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.

Život na ledu L11 deo

Život na ledu L11 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

„(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. 

Jedni krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće.“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) u toj atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane.“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.