Život na ledu L1 deo,

Život na ledu L1 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 17. decembar 1982. godine

Krležina doživotna robija. Osnov za esej o Krležinom ropstvu jednoj ideologiji

Razmisljam o Krleži kao o zarobljeniku jedne ideje. Tačnije – jedne ideologije. Jednog nižeg oblika ideje. Postavlja se sada pitanje da li je Krleža u deset do petnaest poslednjih godina svog života još uvek bio prinudni zarobljenik te ideje ili je već postao njen dobrovoljni zarobljenik. 

Nije li se on osećao onako kao što se oseća čovek koji je gotovo ceo svoj život proveo na robiji, a onda jednog dana mu je saopšteno da je slobodan? Dakle, nije li se osećao kao čovek koji je u datom trenutku kao takav robijaš osetio da je njegovo pravo, jedino moguće mesto - robija, te da je poželeo da s te robije ne izađe, i da je sve učinio da zaista ne prođe kroz ta vrata koja su se za njega u jednom trenutku otvorila. 

I kao što taj vremešni, dugogodišnji robijaš sasvim dobro zna da ne poznaje svet van zatvorskih zidova, da se u njemu neće snaći, da ga u njemu čekaju opasnosti na koje se nije navikao, nepredviđenosti i konfuzije kojih se grozi, tako je i Krleža, pretpostavljam, morao sumnjati u svoju sposobnost da se snađe u slobodnom svetu ideja i da ponovo iskoristi svoju zadobijenu duhovnu slobodu. 

To je jedan tragičan polozaj. Ja verujem da je Krleža njega bio svestan i da njegova rastuća sardonija pri kraju života predstavlja u stvari kodirano saopštenje takvih osećanja.

Moguće su i druge metafore njegovog nemogućeg položaja. Pronašla se jedna istina s kojom se kako tako živelo čitav svoj život. Onda se pokazalo da je ta istina lažna. 

Na zalasku života, na ruinama jedne ideje, kojoj je čovek posvetio čitav svoj život, ali što je još bitnije svoju umetnost, svestan da je upravo ta ideja i ta lažna istina, ta zabluda, ta ideologija, uništila najveće vrednosti njegove umetnosti, sprečila ga da postane ono što bi u svetu umetnosti svakako bez nje bio, saznanje svega toga, tragično je za jednoga pisca. 

Poći ponovno u duhovni svet na tom zalasku života i tražiti nove istine i nove ideje, svakako je prevazilazilo njegove snage. To je dano samo malom broju ljudi čija snaga, duhovna, prevazilazi Krležinu duhovnu snagu.

Uostalom Krleža nikada nije bio mislilac u onom smislu u kome je to bio Dostojevski. Krleža je bio čovek empirije, čovek realnosti i čovek politike. 

Ako se čovek u ravni politike, u ravni tzv. realnog života razočara u jednu ideju, on najčešće prelazi u neke suprotne ideje za šta Krleži ne samo da je nedostajalo snage, nego je on bio isuviše inteligentan da bi u takvom jednom preobratu tražio neko opravdanje, odnosno neku ravnotežu, za svoju staru zabludu.

Ali, zašto je onda ostao, bar na izgled, veran idejama za koje je bilo očito da ih je napustio, odnosno da u više njih nema poverenja. To ostaje kao pitanje koje će večno mučiti istražioce Krležinog dela. Da li je moguće da je njegovo ćutanje bilo neka vrsta perverznog samokažnjavanja, cinizma koji se okrenuo i okretao protiv njega samog? 

Da li je moguće da je njegovo ćutanje i njegovo pristajanje, njegova solidarnost sa idejom koja je za njega već bila mrtva, u najmanju ruku ovakva realizacija te ideje, da li je, dakle, moguće da je njegovo ćutanje bilo tek konformizam? Ja lično ne verujem. 

Lično ne verujem zbog toga što, premda u načinu Krležinog života i u njegovoj naklonosti prema izvesnim udobnostima tog života ima za to izvesnih razloga. Ja ne verujem da su oni dovoljno jaki da bi jednog Krležu držali u dobrovoljnom zarobljeništvu jedne ideje, a da za to ne postoje i neki dublji razlozi. 

Da li je moguće da se on u krajnjoj konzekvenci u samu ideju socijalizma nije razočarao nego u njenu balkansku varijantu, u balkansku varijantu njene realizacije? U tom slučaju njegova taktika, njegovo ponašanje i njegovo ćutanje bila bi paradoksalno velika žrtva koja se podnosi za tu ideju da se ona u toj njenoj kompromitovanoj varijanti ne bi još više kompromitovala njegovim istupima. 

On je morao znati da iskoračenje iz ovakve ideologije kao što su sami marksisti i komunisti, pripadnici realnog socijalizma uvek tvrdili, samo malo iskoračenje ume lagano da vodi u potpunu herezu. On je suštinski čak i onda kada je bio vernik bio u stvari heretik. 

Sa njegovom verom hereza je spojena isto onako kao što je dobro i zlo, đavo i Bog, kao što su spojeni u nekim teozofskim sistemima, dakle ta bipolarnost njegova, crno i tamno dato u jednoj dimenziji, u jednom planu, bila je oduvek karakteristika Krležina. 

Krleža je jedan od onih eklatantnih primera humaniste na koje se obara Berđajev, čak i bez obzira što bi mogao imati izvesnih olakšica kao pobunjenik ili heretik. Jer njegov humanizam baziran je na totalnom i apsolutnom preziru čoveka. 

Ima malo pisaca u nas koji je o čoveku i o njegovoj planetarnoj avanturi, koja se zove istorija, izrekao tako oštrih i tako neumoljivih reči gnušanja, prezira i beznadežnosti.