Život na ledu L10 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik,
subota, 22. januar 1983. godine
Govor Miroslava Krleže od
1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 -
1950 - 1983.
Krleža zatim
kaže:
„(...) Ako se
pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakoga čovjeka, da
može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže „ne“, ako je,
dakle, demokracija: „ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da
negira ono što hoće“,
ako je to parlamentarno pravo - pravo negacije po liniji
svog uvjerenja – (...) - pravo poricanja, onda je pravo i smisao prava ove
socijalističke demokracije u tome, da svatko od nas može da izrazi svoju
negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću, koja bi se onog istog
trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše
demokracije.
Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona
ne će da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada,
jeste naša slobodna subjektivna, građanska demokratska volja. (...)“
I ovom bi se
teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično
boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja, karakteriše
u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine.
Ako se može
kazati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na
pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali
Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je
suštinski nedemokratska njegova misao u odbranu demokratije.
Napadajući i
leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu šta oni govore:
„(...) -
Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine, zaostalim, agrarnim
seljačkim zemljama - potpuno suvišni strojevi! Šta će nama ova glupa
industrijalizacija, kada i onako nemamo novaca da je dovršimo?“
Eto, to je
međutim potpuno tačno. Šta će nam?
Zatim:
„ - Slijepa
sila ovog balkanskog fašizma - ubila je – kažu – u našoj zemlji red i socijalnu
pravdu, sve najprimitivnije elemente građanske sigurnosti!“ I to je tačno. „ -
Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem, na principu birokratizacije i
hijerarhije izgrađuju se nove klase, davui se sloboda individualnbog naprednog
mišljenja, gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad,
tržište je potpuno dezorganizovano, financijalni diletantizam je potpuno
uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo i davimo se u vlastitom glibu.
(...)“
Ima li išta
tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:
„(...)
Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošloga
stoljeća platili smo sa pola milijuna američke emigracije i milijun do dva
milijuna mrtvih u periodu 1914 – 1918., a prosperitet građanske Jugoslavije sa
nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi seljačkih dugova Privilegovanoj agrarnoj
banci, a prosperitet Drugog svjetskog rata sa milijun i sedamstotina hiljada
mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“
A čime smo
platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000
mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada
nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom
kapitalu.
„(...) A
istodobno,“ kaže Krleža, „imamo u milionima mozgova najcrnju tminu
analfabetizma i primitivne autosugestije, (...)“
Naravno da je
imamo, ali ona je socijalističkog porekla.
„(...)
Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnoga prava, prava svojine, i stvari
su podijeljene na moje i na tvoje, i vladaju barbarske kanibalske devize ’vae victis’ (...)“
I tu Krleža
ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržišnoj privredi još uvek vlada
rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene
na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
No comments:
Post a Comment