Život na ledu L10 deo

Život na ledu L10 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

Krleža zatim kaže:

„(...) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakoga čovjeka, da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže „ne“, ako je, dakle, demokracija: „ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da negira ono što hoće“,

 ako je to parlamentarno pravo - pravo negacije po liniji svog uvjerenja – (...) - pravo poricanja, onda je pravo i smisao prava ove socijalističke demokracije u tome, da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću, koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije. 

Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona ne će da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada, jeste naša slobodna subjektivna, građanska demokratska volja. (...)“

I ovom bi se teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja, karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine. 

Ako se može kazati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratska njegova misao u odbranu demokratije.

Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu šta oni govore:

„(...) - Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine, zaostalim, agrarnim seljačkim zemljama - potpuno suvišni strojevi! Šta će nama ova glupa industrijalizacija, kada i onako nemamo novaca da je dovršimo?“

Eto, to je međutim potpuno tačno. Šta će nam?  Zatim:

„ - Slijepa sila ovog balkanskog fašizma - ubila je – kažu – u našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve najprimitivnije elemente građanske sigurnosti!“ I to je tačno. „ - 

Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem, na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase, davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja, gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, financijalni diletantizam je potpuno uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo i davimo se u vlastitom glibu. (...)“

Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošloga stoljeća platili smo sa pola milijuna američke emigracije i milijun do dva milijuna mrtvih u periodu 1914 – 1918., a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi  seljačkih dugova Privilegovanoj agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svjetskog rata sa milijun i sedamstotina hiljada mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.

„(...) A istodobno,“ kaže Krleža, „imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije, (...)“

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.

„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnoga prava, prava svojine, i stvari su podijeljene na moje i na tvoje, i vladaju barbarske kanibalske devize ’vae victis’ (...)“

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržišnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.