Život na ledu L11 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik,
subota, 22. januar 1983. godine
Govor Miroslava Krleže od
1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 -
1950 - 1983.
„(...) Jedni
hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a
drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva.
Jedni
krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i
hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi
bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede
kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća
anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a
profit veći i dividende veće.“
I to se nije
izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na
telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju
se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija
je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.
I zar i ovo
nije tačno? Krleža veli:
„Jedni hoće
da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da
zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici,
a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će
kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“
Ovde bi moglo
samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i
ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.
Povodom
slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:
„(...) u toj
atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su
dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko
žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi
bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da
kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“
Kosovo danas
pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.
Krleža veli:
„(...) Mi smo
malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u
vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas
industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“
Tome se ne
treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo
ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u
ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo
ovoga puta doveo socijalizam.
Krleža veli:
„(...)
Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog
srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili
državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi
smo se razvili u sramotne tirane.“
To je tačno.
Oni su se razvili u sramotne tirane.
No comments:
Post a Comment