Život na ledu L11 deo

Život na ledu L11 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine

Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983.

„(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. 

Jedni krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće.“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) u toj atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane.“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.