Život na ledu L19 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik,
petak, 28. januar 1983. godine
Citati i
komentari dnevnika Žike Pevlovića
Na strani
1874. Pavlović kaže:
„(...) U to
vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na
vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita
omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem
došla u ruke tredjuniona.
Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za
reč, iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu, korist za radničku klasu su
neosporne: podići će joj se životni standard, rešiće se mnoga socijalna
pitanja. Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem: ima
li ko drukčije mišljenje?
Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima
sopstveni stav: parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo
odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina. ’Tako je!’ saglašava se
rukovodilac (...)“.
Iz ovog
odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga
zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje.
Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da
je Makavejev dao odgovor koji je njegov.
Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da
je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji
daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj
inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i
ciljeva takođe.
Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je
potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će
im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo
dobro.
Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko
stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju.
Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona
kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo
dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.
Na strani
1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:
„(...) Kao
skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan
u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima
bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i
izgradnju socijalizma. (...)“
Iz daljeg
Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po
njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:
„(...) Posle
dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor:
raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu
da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv.
(...)“
Ali Pavlović
nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila
Makavejevu ovaj dao.
Na strani
1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:
„(...) Pobunu
protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu
stvar.
U to vreme
nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog
dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj
je odnekud izvadio brošuru Fašistička
klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti).
Začudio se, zabrinuo, a
momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim
organima.
U brizi za
nesmotrenog druga, o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog
prijatelja njegovih rođaka. Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna
sekretara partijske organizacije.
Mak je to
učinio. Ali sekretar je ostao ravnodušan.
Kasnije je
shvatio da je posredi bila provokacija, njemu namenjena: hteli su da ga provere. (...)“
Ovaj odlomak
je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i
obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem
da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države.
Ali istovremeno
otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima
socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde
niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može
biti protumačeno kao neprijateljsko.
Biti, dakle, u tim trenucima šef
organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a
istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a
i biti spreman da ti budeš nečija hrana.
No comments:
Post a Comment