Život na ledu L19 deo

Život na ledu L19 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Na strani 1874. Pavlović kaže:

„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. 

Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje. Po njemu, korist za radničku klasu su neosporne: podići će joj se životni standard, rešiće se mnoga socijalna pitanja. Rukovodilac je svoje nezadovoljstvo iskazao upornim ponavljanjem: ima li ko drukčije mišljenje? 

Mak naslućuje o čemu se radi, traži reč i zauzima sopstveni stav: parlamentarno preuzimanje vlasti od strane tredjuniona samo odlaže revoluciju u Engleskoj barem za desetak godina. ’Tako je!’ saglašava se rukovodilac (...)“.

Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. 

Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore. Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe.

 Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro. 

Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.

Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:

„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“

Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:

„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“

Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.

Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:

„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.

U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti).

 Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.

U brizi za nesmotrenog druga, o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog prijatelja njegovih rođaka. Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna sekretara partijske organizacije.

Mak je to učinio. Ali sekretar je ostao ravnodušan.

Kasnije je shvatio da je posredi bila provokacija, njemu namenjena: hteli su da ga provere. (...)“

Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. 

Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. 

Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.