Život na ledu L20 deo, Službeni glasnik,
Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik,
petak, 28. januar 1983. godine
Citati i
komentari dnevnika Žike Pevlovića
U jednoj
fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:
„(...) I
dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom
detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne,
treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike i
samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena.
Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada
nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to
udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“
Ja se slažem
sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu
treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne
tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za
mene je razumevanje analiza.
Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto
su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva
ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da
bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da
bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući
svojoj ideologiji, stavljani.
Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve
njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima
koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su
od tih zabluda trpeli. I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje
treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu.
Pa prvo shvatimo one koji su
nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati
postali dželati.
Ovde su
upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i
onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi
prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači
razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote.
Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za
restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje
pokazuju.
Na strani
1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i
ranije pisao. Pavlović kaže:
„(...)
Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju
od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to,
istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima,
osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“
Sećam se da
sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne
paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv.
otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom
liberalizacije. Nama je rečeno da smo slobodni.
Nama je kazano da možemo da
radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što
nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje
osećamo uhapšenima.
Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle
dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se
naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih
granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo
uhapšeni.
Jer nama se
da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo
uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi
smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi
to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.
Sad kada nam se kaže
da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo
šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma, i da li ga
razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego
jedan privid koji može preko noći nestati.
No comments:
Post a Comment