Život na ledu L20 deo

Život na ledu L20 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:

„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. 

Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“

Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza. 

Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani. 

Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli. I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. 

Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.

Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. 

Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.

Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:

„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“

Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije. Nama je rečeno da smo slobodni. 

Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima. 

Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.

Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti. 

Sad kada nam se kaže da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma, i da li ga razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego jedan privid koji može preko noći nestati.