Život na ledu L3 deo,

Život na ledu L3 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine

Kermaunerov “Dnevnik” -  izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam.)

Opet imam nesanicu, probudio sam se oko 4 sata i ne mogu spavati. Čitam novi dnevnik Tarasa Kermaunera u “Književnosti” broj 1-2 za 1983. godinu. Njegov dnevnik pod naslovom “Druženje s dnevnikom” u prošlogodišnjim brojevima “Književnosti” čitao sam sa velikim zanimanjem.

Dnevnik ima sjajnih partija premda je nešto razvučen i konfuzan na mestima, a i lični momenti odneli su na puno stranica prevagu nad opštim. Smetala mi je naravno i moja vlastita ograničenost, moje nepoznavanje situacije u Sloveniji, pominjanje mnogobrojnih imena o kojima ništa ili jedva šta znam.

Ali u celini čovek mi se činio pametnim, a iznad svega poštenim i otvorenim. Ovde takođe nalazim vrlo zanimljivih zapažanja, sa više lakoće pratim ovaj deo zato što je nekako bliži opštim temama, a manje posvećen slovenačkim prilikama. 

U odeljcima dnevnika pod naslovima “Meditacija o nekim perspektivama” i “Prijateljski simposion” nalazim neke delove koje vredi i zabeležiti i prokomentarisati.

Kermauner kaže:

“(...) Zato se i vezujem za mlade - neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene – hrišćane; (...).”

Zatim par rečenica dalje:

“(...) Zato bih želeo da se vežem za mlade - neinstitucionalne, slobodne, kritički raspoložene – marksiste; (...). 

Ma koliko da imam primedbi u odnosu na praksisovce, jedno je nepobitno: da nisu skliznuli ni u prazan antikomunizam, premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali; niti su svoju situaciju shvatili kao bezizlaznu i predali se; ostaju uporno na svojim evropsko demokratskim, ali socijalističko marksističkim zamislima. Ta čvrstina praksisovskog kursa je za primer.”

Komentar. I opet taj nemogući hibrid, taj spoj između hrišćanstva i marksizma, taj tzv. hrišćanski marksizam ili marksističko hrišćanstvo. Želi li Kermauner da od marksizma napravi religiju ili da od hrišćanstva napravi ideologiju? U prvom slučaju on bi se vratio u staro doba marksizma kada je on zaista bio religija. 

U drugom slučaju on bi išao stopama crkve koja je pokušala od jednog slobodnog hrišćanstva da napravi ideologiju. Ili je to zapravo pokušaj da se socijalizam moralno izmeni, odnosno da se moral Nječajeva zameni moralom Hrista?

U jednoj rečenici međutim primećuju se tragovi izvesnih shvatanja za koja ne znam da li ih je Kermauner delio, ali koja su ovde do te mere prisutna da mi se čini da ih je morao deliti. On je mora biti stajao nekada daleko više u levo nego sada. 

Ja ne znam, ali možda je bio i član Komunističke partije. Razmišljanja, stilizacija, forme u kojima saopštava neke od svojih misli kriju u sebi takvo nasleđe.

On govori o praksisovcima i kaže da „oni nisu pali u prazan antikomunizam“. Time hoće da kaže zapravo da je principijelan antikomunizam u stvari prazan antikomunizam. Time odaje poštu svojim odbačenim idejama onako isto kao što nesvesno rade to ljudi tima M. D. 

U drugom delu te rečenice još je opasniji znak. Hvaleći praksisovce što su se odupreli takvom putu totalnog odbacivanja komunizma on kaže „premda bi se mnogom neprijatelju tako izmenjeni najviše sviđali“. 

To „neprijatelj“ zvuči grubo i to zvuči upravo onako kao što tu reč izgovaraju ortodoksni komunisti kada nakon izgovaranja takve reči dolaze dela koja vode u zločin. Nema u tome ničeg hrišćanskog.